Изградња торња у Јекатеринбургу је започела још раних 1980-их година, али он никада није ни почео да одашиље сигнал. Ипак, о њему се пуно пута говорило у ТВ репортажама и назвали су га Кула смрти. Незавршена 220 метара висока конструкција у самом срцу Урала се прочула од почетка 90-их година због немилих догађаја.
Торањ је замишљен као џиновски бетонски цвет са видиковцем на врху, налик торњевима у Талину, Вилњусу и Бакуу. Али док се у поменутим градовима можете попети лифтом на последњи спрат и попити кафу у ресторану са погледом на град, зидови куле у Јекатеринбургу су исписани графитима попут „Кула узима своје“, а празним окном лифта се млади пењу на сам врх без посебне опреме.
Али како кажу ови алпинисти, најузбудљивије је попети се на сам врх пожарним степеницама, јер тако се „заиста осети висина“.
Торањ се налази скоро у самом центру града, поред њега тече река Исет, а ту је и Циркус. Управо за време шетње многима је падала на памет идеја да се попну на врх куле. Међу њима је била и Јекатерина Дегтјарјова (32) која се први пут попела једне зиме крајем 90-их. „Затим смо почели регуларно да се пењемо. Ишла сам са другарицама, са сестром“, сећа се она. Тамо су се окупљали обични млади, забављали се, грлили и љубили, читали књиге, писали дневнике и пењали се. То је био прави 'дом младих'. Преко лета сте тамо могли да сретнете истовремено око 300 људи.“
Јекатерина Дегтјарјова
SMOLLA FamilylifeТо је друштво имало и своје хероје. Један од њих, студент медицине Александар Паљанов се пео на торањ по киши и снегу, дању и ноћу, са везаним очима, рукама, ногама. Говорили су да је везивао за ноге тег и правио згибове на самом врху. У октобру 1998. године се као и обично попео на торањ и у мраку случајно направио корак у празно.
Александар Паљанов
ВК - Недостроенная телебашня в Екатеринбурге„Пао је ноћу. Било је хладно, падао је снег. Ујутро смо дошли на то место. Пао је на металне латице у подножју. Оне су дебеле као шине. Видели смо пуно крви, видели смо његову обућу“, прича Јекатерина.
Паљанов је постао најпознатија жртва торња. На локалном ТВ каналу су показали како преносе његово тело у врећи. Та је телевизија 1999. добила специјалну награду за документарни филм о торњу. У вестима су тада стално показивали погинуле у трагедијама на кули.
На интернету се могу наћи многе страшне приче, којима се додаје толико детаља да више не знате шта је истина, а шта лаж. Један од последњих званично потврђених смртних случајева се догодио 9. маја 2000. године, када су се три девојке попеле на торањ да гледају ватромет у част Дана Победе. Тања је пала са степенице и погинула, али је повукла и две другарице које су срећом преживеле. Оне данас не желе да се присећају те трагедије.
Након тог случаја сви улази у кулу су заварени, око торња стоје чувари са псима. Али без обзира на све, на друштвеним мрежама постоје групе у којима млади причају о могућностима да се уђе у кулу и договарају заједничке обиласке. Чувари кажу да су само у лето 2017. хватали по 4 младића на дан, а неки од њих су специјално долазили из других градова да би се попели на Кулу смрти.
Ова зима је ипак последња за злогласни торањ. Уочи Светског првенства у фудбалу, један од градова домаћина Јекатеринбург је одлучио да на овом месту подигне ледену арену. Све ово време, од 90-их година, торањ је стајао без власника, без инвеститора, без планова.
„Наравно да ми је жао што ће торањ нестати“, каже Јекатерина Дегтјарјова. „Иако, знате, овог лета сам била у Јекатеринбургу и нисам се попела ни једном. Помислила сам да не вреди поново изазивати судбину. Толико је смрти овде било, толико је људи торањ привлачио! И песме су му писали. Он је већ постао тотем.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
