Из Јакутска (8.310 км од Москве) авион лети у Евенкијски национални улус само пар пута недељно. Мештани долазе аутомобилима директно на писту да дочекају своје госте. Овде се сви међусобно познају, а ако се појави неко непознат сва насеља ће већ кроз сат времена знати за то, а кроз два сата ће он већ бити позван у госте јер су овдашње Евенке гостопримљив народ.
Царство тундре и зиме
Евенкијски национални улус је највећа територијална јединица у Јакутији. Тај крај узгајивача ирваса налази се изнад поларног круга на северозападу ове руске републике.
У четири насеља Евенкијског улуса усред тундре живи 4.000 људи. У Евенкији још увек нема јавних саобраћајних услуга тако да се до удаљених насеља или Јакутска може стићи само путем који је проходан искључиво зими, када је температура испод нуле, и то теренским возилом или камионом „Камаз“. Овде зима траје готово целе године. Само у јуну и јулу је лето.
У евенкијско насеље Олењок из Јакутска лети стари бучни авион Ан-24. Авионска карта може бити скупља него од Москве до Јакутска, чија је просечна цена око 20.000 рубаља. Већина овдашњих житеља годинама штеди за авионску карту.
РИА „Новости“/Михаил Кухтарев
Зашто Евенке користе јакутски језик?
У дрвеним кућама насеља Олењок и Харјалах живи око 1.500 Евенки. У овдашњим продавницама намирнице су скупе. Увозне јабуке и кромпир коштају скоро као злато. Главне намирнице у кућама Евенки су риба и месо од ирваса. Овде се то једе свакога дана у разним варијантама. У улусу нема посла. Евенке живе од лова на ирвасе или за новац убијају вукове.
Нема интернета нити постоји добар домет за мобилне телефоне, али зато у Олењоку постоји школа. Она је у згради од камена, и у њој се налазе патриотски центар, сала за билијар и етнографски музеј, где можете сазнати много тога о гајењу ирваса и о тунгуским племенима, како су се Евенке називале до 1931. године.
Директор музеја Прокопиј Савинов води екскурзије и показује ношњу и украсе овдашњих шамана којих на евенкијској земљи више нема.
„Пре доласка совјетске власти 1935. године Евенке су живеле у великој заједници и бавиле су се узгајањем домаћих ирваса, ловом на дивље ирвасе и риболовом“, прича Прокопиј. „Година сезонских радова је почињала у марту. Ми смо изгубили свој језик још када су овде дошли козаци у 17. веку. Они су приморавали Евенке да за разговор на матерњем језику плаћају „јасак“, тј. порез у виду самуровог крзна. У тежњи да избегну тај трошак Евенке су се представљале као Јакути, њихови суседи. Живећи међу њима постепено су се асимиловали и сада већина Евенки говори јакутски.
У стаду ирваса
Евенке се нису одвајкада бавиле гајењем ирваса, али су им управо ирваси омогућили да лутају тундром и да населе хладну јакутску земљу. Данас Олењочки улус има преко 4.000 јелена.
Док се возимо у великом камиону марке „Камаз“ љуљамо се и поскакујемо на свакој неравнини. Жене певају јакутске песме. На станици бацају уштипке на снег поред камиона да би нам река дозволила да идемо даље. За Евенке су уштипци симбол сунца. Они иначе брижно чувају своје обреде и обичаје. После пет сати путовања зимским путем стижемо до узгајивача ирваса и њиховог стада.
Старији људи врше над нама обред очишћења „чичипкан“ и приносе жртву огњу – бацају у њега комадиће уштипака. Тек после тог обреда дозвољено је разговарати са гостима и показивати им околину.
„Наш посао је незахвалан, новца готово да нема. Цео живот лутамо тундром, али другчије већ и не можемо да живимо“, уздише црномањасти узгајивач гладећи руком ирваса. Улазимо у шатор где чобани и њихове породице спавају на крзнима. Одгајивачи имају соларне акумулаторе и готово свака породица користи савремене мобилне телефоне, па чак и ајфоне, али Евенке и даље припремају јела на старим пећима „буржујкама“, а народну ношњу шију и носе јер без ње у тундри човек не може да се загреје.
Учитељица евенкијског језика
„Наш народни говор се сачувао захваљујући номадском начину живота узгајивача ирваса. Мале групе Евенки су отишле далеко у тајгу и тамо су сачувале свој прави мелодични језик“, прича учитељица евенкијског језика Светлана Степанова. Она већ годинама предаје у олењочкој школи и покушава да обнови евенкијски језик. „Моји родитељи су целог живота лутали тајгом, а ја сам као девојчица цело детињство провела у стаду“, каже Светлана.
Деца много воле њене часове. Она им језик предаје кроз игру.
„Сећам се како сам у младости волела да једем парошке младог ирваса. Идем тако из стада и полако их грицкам“, сећа се Светлана. „Евенке су мирољубив народ, оне воле ирваса и не убијају више него што је потребно. Од ирваса једу или користе све, ништа не остане. На пример, од копита праве играчке. Моји родитељи су основали катедру евенкијског језика на Институту за језике и културе народа североистока ’Амосов’ у Јакутску. И ја сам кренула њиховим стопама. Цео живот учим Евенке да говоре матерњи језик.