Ово је друга година како живим у Њујорку и волим га исто као и Москву где сам провео већи део свог живота. Покушао сам да сагледам јесу ли житељи руске престонице дружељубивији од становника Њујорка, и ево шта сам сазнао.
У московским ресторанима (ако се изузму посетиоци „Мекдоналдса“) обично нико не седи за истим столом са непознатим људима. Ако би мени конобарица у мом родном граду предложила тако нешто, веома бих се зачудио. Кад су сви столови заузети у Москви људи једноставно оду на друго место. Нико не жели да дели сто са људима које не познаје, и ја мислим да је то забрињавајуће. Становници Њујорка немају тај проблем. Последњи пут када сам наручио капућино у прелепом кафеу близу моје зграде упутили су ме за сто где је седео дружељубиви пар. Обоје су били помало ћутљиви, али се по њима не би рекло да моје присуство није пожељно.
Пред полазак у Њујорк у згради где сам изнајмио стан у Москви живела је чудна четворочлана породица која је делила свој стан са старим рођаком, а он чак није могао да се сети ни свог имена. Он се никада није купао, а понекад је вршио малу нужду у канти за ђубре коју су користили станари наше зграде. Смрад је био неподношљив. Понекад сам га видео близу мојих врата одевеног у униформу из Другог светског рата како нешто мрмља. Ниједна комшиница се није жалила. Никада. Сви су га сажаљевали и трпели чињеницу да његова породица не жели да га се ослободи.
У последњих неколико месеци сам на различитим јавним местима срео шездесетогодишњака који почиње да свира џез, холивудског сценаристу, лепу црнкињу по имену Каћуша, момка који живи у оближњем насељу и има лепо штене далматинца, и многе друге занимљиве људе. Позивали су ме на журке и представе, или су ми једноставно причали о одличној пекари у комшилуку. Нико од њих ми није постао добар познаник или пријатељ, али ја претпостављам да је некакав необавезан разговор користан људима који су стари и усамљени. У Москви људи не комуницирају често са непознатим особама, што меже тешко пасти ономе ко је усамљен.
Заиста је тако. Намргођени житељи руске престонице су спремни да притекну у помоћ. Ако жена покушава да узнесе тежак кофер уз степенице, неће морати да тражи помоћ јер ће се неко највероватније сам понудити. Игнорисање инвалида, трудница и старих људи и даље је табу у московском метроу: неко ће им свакако уступити место. Ако сте испустили нешто, на пример шал или рукавицу, људи ће вам скренути на то пажњу. У Њујорку свако гледа своја посла. Житељима Њујорка је свеједно шта се дешава око њих. Они „збијају редове“ само у некој великој хаварији или трагедији.
Становници Њујорка су веома гласни. Толико су гласни да разговори у бару или ресторану често прерастају у вокално надметање са саговорником. Московљани су сталоженији, све док неко не пређе све границе. Старије генерације, а понекад и млади грађани Русије, свакако ће вам дати до знања да их узнемиравате.
„Зашто сте стали толико близу? Зар нема места у вагону?“, или оно чувено „По ногам как по паркету“ („Газите ноге као паркет“), што Московљани говоре кад их неко згази.
Људи су на целој планети углавном исти, али многима од нас загорчава живот све већа густина становништва, гужве у градском саобраћају и суманути темпо градског живота. Само је питање како реагујемо и како се боримо против стреса у великом граду.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу