„Покрет увис“: Совјетска кошарка у сећањима легендарног Љубодрага Симоновића Дуција

Љубодраг Симоновић Дуци

Љубодраг Симоновић Дуци

Дмитриј Лане
„Покрет увис“, руски филм који је остварио највећу икада зараду у домаћим биоскопима (тренутно преко 3 милијарде рубаља), прича о легендарној победи совјетских кошаркаша у финалу Олимпијаде у Минхену 1972. ипак почиње од утакмице Југославија – СССР на Европском првенству у Есену 1971. Какви су били ти совјетски кошаркаши у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond на српском говори легенда југословенске кошарке, светски шампион 1970, Љубодраг Симоновић Дуци.

Дуци нас топло дочекује са својом љубимицом златним ретривером Бецом на прагу свог удобног стана. Намештај је правио својим рукама, тешке полице за књиге чувају сећања на спортску прошлост. На зиду мајчин портрет, рад руског уметника са којим се Дуцијев отац упознао у затвору. Његов живот је још увек тесно повезан са Русијом, јер у Белгороду живи његов брат Владимир са породицом. Портрет руског председника, матрјошке (бабушке), књиге на руском језику, репродукције руских слика...

„Ја сам русофил до даске“, признаје Дуци.

Катарина Лане: Да ли је било тешко играти против совјетске репрезентације? 

Љубодраг Симоновић Дуци: Ја сам у 15. години, још у јуниорима играо са Совјетским Савезом у Порту Сан Ђорђу и баш са Александром Беловим. И стално смо у финалу били заједно са Русима! Југословенска и совјетска репрезентација су биле у ствари најбоље после америчке НБА лиге, убедљиво смо били најбољи у Европи. Све наше утакмице са Совјетским Савезом су биле јако тешке, зато што је Совјетски Савез имао јако добру екипу. Сергеј Белов је био изванредан играч, један од најбољих у Европи. Затим Алжан Жармухамедов, Александар Белов и тако даље. Анатолиј Поливода је био добар играч исто.

Совјетски играчи су били високи снажни момци. Тај начин игре, који је Совјетски Савез имао, нама никад није одговарао. Совјетски Савез није играо отворену кошарку, они су више играли кошарку „на силу“, како ми кажемо. Они су правили много фаулова, у ствари то је била „ратна игра“. Спорт је иначе рат телима, и ту се примењују те ратне стратегије. Руси су играли ту конзистентну одбрану. Одлична одбрана, али није отворена игра. И ми никад нисмо успевали да се разиграмо кад смо играли са Совјетским Савезом. Увек смо се борили за сваки поен! Некад победиш, некад изгубиш, али смо у финалним утакмицама редовно губили и никад није била велика разлика. Совјетски Савез је имао јачу екипу од нас. Али ван игре смо имали добре пријатељске односе. Са Сергејем Беловим били смо у репрезентацији Европе заједно једном приликом, а из Њујорк Кникербокерса и Бостон Селтикса звали су нас да играмо заједно, он и ја, зато што смо белци, а у Америци мора да се поштује расна квота.

Испричајте нам о тој утакмици у Есену. И тамо је била мала разлика у поенима!

Да, у Есену је било јако лоше, зато што Немци уопште нису имали кошаркашке дворане. Најбоље кошаркашке дворане тада смо имали ми и Италијани. Тек после су почели да зидају у Русији. И ми смо играли у Есену на асфалту. А пре утакмице су закивали седишта, ексерима закуцавали даске, буквално као у неком трећеразредном циркусу! А није било ни сто људи на утакмици! Катастрофа! И табле поред коша су биле неке жуте од које се лопта уопште не одбија, неке плексиглас табле, не оне праве стаклене. И друго, у Есену је огромно загађење ваздуха! Страшно! Уопште се сунце не види и сузе иду на очи стално, Есен је индустријски град. Ја сам био запањен њиховим животним условима, тамо буквално не можеш да дишеш! То је било најгоре организовано Европско првенство у којем сам ја учествовао! У утакмици са Совјетским Савезом није било могуће постићи неки велики резултат и, ето, опет мала разлика - 69:64.

Да ли сте се дружили са Русима ван терена?

Да, наравно! Ја сам се дружио са Александром Беловим, не са Сергејом. Сергеј је био официр у ЦСКА и био је јако препотентан. У совјетском тиму га нису много готивили. Још сам био добар са Иваном Једешко и тренером Кондрашином. Он је био много добар човек. Са Гомељским нисам, али као тренер он је био врло прагматичан, лукав и паметан, као лисица. Ми смо се видели у Чехословачкој на утакмици. Кад ме је видео, помислио је да шпијунирам и променио је начин игре. А Кондрашин је био много добар човек. Једном ми је рекао: „Дуци, технички сте много бољи. Ми не радимо на играчима, не радимо дораду, него физикалија: скок и тако даље“. У совјетској кошарци није било као, рецимо, у хокеју, који је био фантастично технички дотеран. Кошарка не! Они су имали снажну структуру игре, комбинаторику. А ми смо били индивидуалци, који смо се допуњавали. Ми смо играли, као што се свира џез, свако своју партитуру, али заједно. Ја сам то прозвао „џез кошарка“.

Кондрашин је мени рекао да су они снимали филмове о томе како ја играм. Ја сам постао најбољи наш играч и најбољи у свету после НБА, и да би ме лакше чували кад играм они су снимали то и гледали. Рат је рат, нема шта! Једешко ме је чувао и увек смо се смејали. Он је мени говорио: „Морам да те скенирам!“ На спортском пољу пријатеља нема.

А како сте доживљавали Совјетски Савез?

Мени је Совјетски Савез био све. Ја сам на то гледао идеалистички. Имао сам 15 година, био је неки турнир и дошла је совјетска репрезентација. Срео сам их поред хотела „Праг“. Они су куповали неку вуницу за шверц и имали су те торбице. Били су високи момци и ја сам им пришао и кажем „Совјетски Савез!“ и тако даље, а они су ме погледали овако и кажу: „Ти си идеалиста...” Нисам упознао у животу ни једног совјетског играча који би био левичар. То ме је толико разочарало. Никада ни један њихов играч није рекао „Социјализам!“ Сви су били за капитализам. Рецимо Белов, он је куповао само злато. Злато, ланце, наруквице, сатове, све златно. Паулаускас ме је много разочарао. Он је био одличан играч, из Летоније, али непријатан човек. И тада се осећала тензија у тиму. Ја сам му једном рекао да је Рус. А шта? За нас су сви били Руси из Совјетског Савеза. Како је он скочио на мене!

И још једно да вама испричам: играмо ми финалну утакмицу у Вигоу, у Шпанији. Треба да идемо на утакмицу, а у хотелу је био телевизор, приказивали су неки каубојски филм. И совјетски играчи седе овако поред телевизора и неће да иду на утакмицу! И аутобус чека и ми чекамо, пошто смо ишли заједно. И ми стојимо, гледамо и не можемо да верујемо да они гледају тај каубојски филм, неку глупост! А њима је то било као да су марсовци дошли! И Кондрашин је морао једног по једног да води до аутобуса. И то ме је некако разочарало, јер Совјетски Савез је имао најпаметније, најобразованије људе! Био је култ књиге, људи су ноћима чекали одштампани тираж!

Да ли сте некад навијали за совјетску репрезентацију?

Увек сам навијао за совјетску репрезентацију, а сада навијам за руску.

Гледате кошарку?

36 година нисам гледао.

Љубодраг Симоновић Дуци је на Олимпијским играма 1972. избачен из репрезентације. После утакмице против Порторика на допинг контроли је утврђено да су два супарничка играча користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору и због тога је искључен из репрезентације. Легендарни Дуци, светски шампион, кошаркаш који је одиграо 107 утакмица за државну репрезентацију играо је још неколико година у Црвеној Звезди, затим у Немачкој и пред крај каријере за клуб Старе Пазове. Повукао се из спорта због тешког здравственог стања. 

Данас пише књиге, научне радове, објављују га и руска издања, изучава филозофију, активно се бори против фашизма.

Љубодраг признаје да машта да путује Транссибирском магистралом и да види језеро Бајкал. Мази Бецу и каже јој у шали: Ићи ћемо заједно да лизнеш тај бајкалски лед. Али мораш лепо да се понашаш!

Три секунде које су потресле свет: Кад је СССР оставио Америку без олимпијског злата у кошарци

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“