Двадесетпетогодишњи Рустам из Уфе имао је тешку несрећу у војничким данима. Он сматра да се поново родио 12. јула 2015, када се касарна срушила. Несрећа је однела 24 живота, а он је провео ноћ под рушевинама. Изгубио је обе ноге али не и живот. Активно игра хокеј и води популарни блог на Инстаграму. Разговарали смо о спорту и о томе како је преживео трагедију.
„Спортом сам се бавио још пре армије. Аматерски али са задовољством. Шест година сам се бавио атлетиком, четири године сам дизао тегове“, говори Рустам за Russia Beyond.
После трагедије предложили су му да игра параолимпијски или слеџ хокеј и он је пристао. „Раније нисам играо хокеј, ни правила нисам знао. Али морао сам нечим да се бавим после хендикепа. Најважније је било да не седим код куће.“
Хокеј је данас његово главно занимање. Тим у којем игра учествује на различитим такмичењима, често путује по Европи. 2017. године освојио је Куп континента, бронзу Шампионата Русије, злато Европског првенства у Пољској и турнира Малмо Опен 2018. у Шведској.
Победа хокејашке репрезентације Русије на Олимпијади у Пјонгчангу га је веома обрадовала. „Поносан сам јер поред свих санкција и забрана, наши спортисти се не предају и доказују да смо велика спортска држава!“ За Рустама је наступ на Параолимпијским играма животни циљ.
Његов Инстаграм профил прати 118 000 људи. Он много говори о свом животу. „Главна идеја блога је да докажем свима да шта год се у животу догодило, човек је у стању да то окрене у своју корист. Желим да докажем да хендикеп није крај живота, већ само нова страница са новим авантурама.“
Снимцима које објављује покушава да орасположи људе. „Живот је прелеп, ма какав био. Увек говорим да се не треба жалити и живети без циља, јер ти момци који су погинули у касарни би сигурно желели да буду на вашем, па чак и на мом месту. Мислим да је то одлична мотивација да се никада не треба предавати.“
Многи који прате његов Инстаграм профил су заиста мотивисани. „Неки су ми писали да сам им помогао да не направе највећу грешку: да не одузму себи живот. Искрено говорећи, лепо је знати да помажеш људима да се боре за живот. Верујем да је вредело да због тога преживим и наставим да се борим!“
Од Рустама често очекују да прича о свом свакодневном животу. Показује како је опремљен његов стан за живот човека са посебним потребама. Обилази Уфу и говори да ли и колико се градске власти брину о кретању у инвалидским колицима. Или једноставно прича како вози ауто.
Самог Рустама најбоље мотивише његова супруга Индира. „О мојој жени могу да говорим бесконачно. То је предивна особа. Она ме је спасила, извукла ме из те трагедије. Пре рушења касарне били смо у вези пет година. И Индира је остала крај мене. Није се уплашила да ме прихвати онаквог какав сам постао“, каже Рустам.
Признаје да се бојао да ће га девојка оставити. Када је изашао из коме рекао јој је да је најбоље да то одмах учини. „Одговорила ми је да ме воли и да ме никада неће оставити, какав год ја био, са ногама или без. После тих речи постала је моја највећа мотивација да се борим за свој живот и за будућност.“
Индира је била све време крај њега, хранила га кашиком, бринула се о њему као о малом детету. „Волим је и за све што сам до данас постигао могу њој да захвалим.“ Рустам и Индира су недавно постали родитељи.
„У таквим ситуацијама је веома важна подршка најближих. Стално понављам да је човек у стању много тога да постигне, али када у њега верују, он може да постигне и немогуће! Индира је веровала у мене, веровала је да могу да се извучем, да превладам своје слабости, страх, бол. Њена подршка и вера су ми дали крила.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
