„Ђаволе, знам да си ту!“ – одјекну женски крик из дубине храма. После пет секунди паде свећњак.
Неко заплака, а девојка са белом марамом близу врата поче да се тресе и да преврће очима. Такве сцене се могу видети сваког петка, суботе и недеље у Петропавловском храму у Сергијевом Посаду (70 км од Москве). Настојатељ храма архимандрит Герман већ три деценије изгони демоне и зле духе из свих људи који дођу у ђавоиманом стању. Целе године је храм препун верника из свих региона Русије.
„Свако зна да постоји добро и зло. Верујући човек у том злу види праву опасност, тј. силу духа који може нанети штету човеку, природи и друштву. Једни то зло зову ’ђаво’, а други не, али то не утиче на суштину зла. У сваком случају је зло сила против које се треба борити“, каже свештеник Руске православне цркве Георгије Кочетков (он не служи у храму где се изгоне демони).
Отац Георгије објашњава да је обред истеривања демона један од начина те борбе против зла. Свештенослужитељ моли Бога да истера злог духа из човека, јер је Бог једини моћан да то учини. Али свештеници уједно наглашавају да су сви људи изложени утицају демона, и самим тим су сви позвани да се боре не само против зла у другима, него и против зла у себи.
Пола сата пре почетка службе храм је дупке пун. Готово се и не виде олтарске двери од глава и разнобојних марама. Они који су позади шаљу преко других верника цедуље монасима са именима ђавоиманих за које се треба молити.
„Пропустите ме, дошла сам чак из Северне Осетије (руска република која се налази 1.500 км од Москве – прим. ред.)!“, покушава да се пробије тамнокоса верница са повеликим списком људи обузетих злим дусима. Испоставља се да је најугроженији њен муж – он је први на списку.
Најмлађи монах почиње да пева молитву „Господе, помилуј“, а затим из олтара излази архимандрит Герман и почиње да беседи.
Глас му одјекује у храму тако да се не чује све баш најбоље, али се ипак може разабрати да не треба пушити, завидети људима, варати жене и лакирати нокте (јер „дотерана“ жена провоцира мушкарце на блуд). Ђаволом су, каже свештеник, били обузети Хитлер и Наполеон, а данас зли дуси дејствују преко телевизије и интернета помрачујући наш разум и наше душе.
Најзад архимандрит чита са цедуља имена људи обузетих демонима:
„Владимира који се моли напусти (ђаволе), Наталију која се моли напусти, Ивана који се моли напусти...“ Имена се често и понављају, тако да се не зна који Иван је у питању, али православни верују да Бог зна и помаже. Сви се крсте и покушавају да приђу што ближе олтару.
Отац Герман затим свакога уз молитву помазује светим миром и кропи освећеном водом.
„Обред не помаже свима, него само онима који имају јаку веру. Што је ђаво у човеку јачи, више се примећује резултат после првог обреда. Јесте ли чули како је она жена вриштала? Она се борила са ђаволом. Њој ће то сигурно помоћи“, прича ми једна мештанка. „И увек треба носити крстић. Ето, ти не носиш крст, одмах се види да си узалуд дошла“.
„Ма то су све глупости“, каже млада дотерана плавуша. „Мене је мајка довела, она верује у све то. Ја немам среће у животу, не могу да се запослим, а она сматра да је за све крив ђаво. Делује ми да је ово вриштање и плакање изрежирано. Сигурна сам да су све ово обични глумци или душевни болесници“.
Отац Георгије каже да је појединим верницима заиста потребна помоћ психолога или психијатра. „Треба сагледати границу, када обична телесна или душевна болест прераста у лудовање које личи на ђавоиманост. Али ту границу нико не може јасно повући. Обузетост демонима је свакако болест душе, али није свако психичко растројство знак те обузетости“, објашњава он.
Архимандрит при томе наглашава да у људима има много несвесног и наслеђеног зла, и да у ово време сви људи у Русији треба да се покају и моле Богу, не само за себе него и за своје ближње.
„Од зла нас ослобађа само Господ, а не други људи. Против зла се мора борити свако, чак и онај ко ни у шта не верује“, закључује отац Георгије.
Поједини психолози који не верују у Бога, попут Михаила Семјонова, сматрају да је ефекат таквих „ритуала“ аутосугестија, захваљујући којој људи лакше подносе животне недаће.
„Недаће и бол треба некако објаснити и себи и људима око себе. Лакше је ако неко други одговара за неадекватно понашање“, сматра Семјонов.
Он је уверен да се ту ради о „пребацивању одговорности на демоне“, чиме се човек, наводно, ослобађа осећања кривице и стида, што му помаже да прихвати себе таквог какав је и да сачува своју психу. А неки, опет, сматра Семјонов, пате од хистерије и на сваки начин се труде да буду у центру пажње.
После богослужења већина верника напушта храм. Међу њима има и оних који одмах по изласку из порте одмах запале цигару.
Поједини остају у храму да поразговарају са оцем Германом. Он са једнима дуже разговара на клупи поред зида, а за друге нема времена.
„Кад ћу већ једном ја доћи на ред!“, буни се једна жена и псује усред храма.
„Идите ви полако, већ је касно!“, каже јој отац Герман и полако је изводи из храма.
Очигледно је да човеку нико не може помоћи ако се он сам не бори против зла у себи.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
