Добровољни „папучари“: Зашто се мушкарци у Русији покоравају женама?

Наталија Носова
У мушком друштву сваки мушкарац се хвали да је „главни лик“ и газда у својој кући, а код куће је мањи од маковог зрна.

Отац једног мог школског друга (звали смо га чика Витја) био је галамџија и кавгаџија, волео је да попије и да грди кога год стигне – комшије, наше фудбалере, па чак и Брежњева (додуше, нешто тишим гласом). Галамио је у кући, испред зграде, на послу... Али ипак је постојала једна особа пред којом се чика Витја понашао као „мала маца“. Била је то његова жена Лариса. Она није била ни „шкорпија“ ни „оштроконџа“. Лариса је била обична жена, каквих је у совјетско доба било „мали милион“, али је чика Витја пред њом био мањи од маковог зрна. Понекад, кад би попио, могао је да се узјогуни и пред њом, али било је довољно да она само строго каже „Витја, смири се!“ – и он би после тога још мало реда ради гунђао себи у браду, а затим би потпуно ућутао.

Ја сам се као дете много томе чудио и питао се како је могуће да толико „незгодан“ тип утихне чим чује женин глас. Касније сам сличну ситуацију видео и у многим другим породицама, и дошао сам до закључка да су мушкарци у Русији „папучари“, и да им та чињеница нимало не смета у животу. Напротив, то им се много свиђа. Они, наравно, сами то не признају. Штавише, у мушком друштву се свако хвали да је газда у својој кући, али то није истина. Свако слуша своју жену – она је прави и једини газда у кући.

На први поглед је то нелогично, јер је Русија патријархална земља. Патријархалност је поготово снажно изражена у политици и бизнису. На пример, ако жена хоће да буде председник државе, то код 95% грађана Русије изазива подсмех или чак гнев. А ако је успешна у пословном смислу, многи подозревају да јој је у томе помогао муж или љубавник.

Међутим, у породици је све супротно. Брачни односи су нешто попут позоришног комада који из дана у дан изводе милиони Руса. Ти односи имају врло компликовану формулу. Формално је мушкарац главни. Чини се да он о свему одлучује, а да га жена у свему слуша. Међутим, управо је обрнуто, и то у огромној већини породица. За све се питају жене, од боје тапета у стану до места где ће брачни пар провести годишњи одмор.

Ја имам и лично искуство из првог и другог брака. У првом сам покушавао да играм улогу газде, зарађивао сам много више од жене, одлучивао где ћемо путовати и шта ћемо куповати. То је често проузроковало конфликте, јер жена није била спремна да се потчињава свакој мојој одлуци. Временом је мени самом досадила улога лидера. Зашто бих се мучио када жена сама може да реши многа питања, и то много боље од мене?

У другом браку сам потпуно променио „формулу“. Скоро све одлуке је доносила жена, а ја сам се сам себи подсмевао и говорио да сам папучар. И то ми је потпуно одговарало.

Познајем људе који су веома успешни бизнисмени, врло добро зарађују и имају стотине службеника којима руководе. На послу су они прави шефови, али чим пређу кућни праг одмах постану тихи и послушни. Они у кући имају свог шефа, и тај шеф је њихова сопствена жена.

Одувек сам желео да објасним себи тај феномен и нађем одговор на питање зашто су мушкарци у Русији спремни да буду папучари и како то да таква улога нимало не шкоди њиховом немирном карактеру, чак и ако је човек на послу навикао да „командује“.

Мислим да се ту ради о породичном моделу који је искварен одавно, још у доба социјализма. Тада су мушкарци много радили, посао им је био тежак, тако да нису имали времена за децу. Ако завирите у совјетске мемоаре, видећете да је тата увек на послу или на службеном путу, на фронту или у затвору. Силом прилика су жене (мајке и баке) одлучивале о свему што је везано за домаћинство. Рускиње су жене веома јаког карактера, најјачег на свету. То пишем са поносом, али и са тугом. И мене је мајка сама одгајила, јер је отац био геолог, увек у експедицијама или на занимљивим путовањима. Волео је да лови, да сплавари... А дечаци попут мене расли су под окриљем бакица и мајки. Оне су им биле главне васпитачице. Зато су дечаци од детињства навикли да се потчињавају женама. Навикли су да се оне за све питају. А отац се увече одмара и не сме се узнемиравати, или само наиђе и „клепи“ сина по глави због лоших оцена, и на то се обично сводила његова васпитна улога. Многи очеви су често били пијани, што деци није било нимало симпатично.

Потпуно је природно да дечак одрастао у таквом окружењу сматра да је жена та која треба да руководи кућом. За њега је то нешто сасвим нормално. Зато је он увек спреман да се потчини својој жени. И не само њој, него и својој мајци. Отуд потичу стални конфликти између снајке и свекрве у руским породицама. Две жене јаког карактера не могу да се сложе у једном стану и да управљају једним мушкарцем. А он само ћутке слуша њихове свађе и повремено игра улогу „парламентарца“.

Можда ће се у скорије време нешто у руским породицама променити, јер жене сада и саме много раде, те су спремне да се одрекну многих породичних обавеза и не желе о свему да се питају. Али чини ми се да ни мушкарци немају намеру да се одрекну улоге папучара која им толико годи.

*Алексеј Бељаков – новинар, колумниста многих руских издања. Ово је ауторска рубрика. Став редакције портала Russia Beyond не мора се обавезно подударати са ауторовим мишљењем.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“