Сећања руског новинара на Србију 1999-те: „Морао сам да обећам да ћу донети свој лични С-300“

Вадим Мекертичев

Вадим Мекертичев

Вадим Мекертичев, заменик руководиоца прес службе Савеза новинара Русије, војни репортер, у ексклузивном интервјуу за Russia Beyond на српском присећа се како је 1999. снимао у Београду репортаже за руску телевизију.

„Допутовао сам у Србију кад се активна фаза НАТО бомбардовања већ завршила. Местимично су још увек одјекивале експлозије, али Београд је могао да предахне. Мој задатак је био да испричам о томе како се град опоравља, како су Срби преживели бомбардовање, да ли ће бити наставка и како даље живети? Моје београдске репортаже нису биле репортаже са ратишта, већ о људима који су се узајамно помагали и враћали се мирном животу. Помагало се и животињама. Говорим о Београдском зоолошком врту и његовом директору Вуку Бојовићу, званом Вук Камчатски. Замолили смо га да снимимо интервју и Вук је рекао, да, сутра у 6 ујутру.

У 6 ујутру смо били у ЗОО. Таман смо ушли у његову канцеларију, Вук је отворио сеф и извадио црногорску ракију, сипао у чаше.

- Вуче, шта то радиш?! У 6 ујутро 250 грама на празан желудац?!

- Знам ја вас, Русе – каже Вук басом. – А ко не пије, тај је амерички шпијун!

Ракија је кренула лагано, ко у своју кућу!

Затим смо читав дан ишли за Вуком по његовом животињском царству. Причао нам је како је слон био забринут, како је лав чудом остао жив, како су од потреса змије биле мирније. И Вук, висок брадат мушкарац, широк као орман, сећа се свега шта је било и с времена на време окреће леђа камери... Очигледно му је сунце ишло у очи...

Зоолошки врт је био отворен за посетиоце. Вуку су стално прилазила деца и он је свима делио бомбоне. Одрасли су се руковали с њим и говорили му „хвала“. Из тог односа према директору зоолошког врта се много шта могло схватити... Људи су захваљивали Вуку за то што је спасио животиње. Многи би рекли, рат је, каве побогу животиње?! Али његов је посао био да заштити животиње и он је тај посао урадио, није побегао. Сваког је дана долазио у Зоолошки врт и како је могао помагао животињама. Вук је иначе хтео да ми поклони малу врану, али је рекао да ће ми је дати догодине, кад мало порасте. Кроз годину дана сам поново дошао, али врану ми није дао! 

Вук је иначе трећи Србин с којим сам се упознао. Први је био полицајац на пасошкој контроли на београдском аеродрому. Дуго је прелиставао мој пасош, мрмљајући: „Ех, ви, Руси, кажете да сте нам браћа, а С-300 нам нисте дали...“ Морао сам да обећам да ћу следећи пут донети свој лични С-300!

Други Србин је постао мој блиски пријатељ. С њим сам се упознао одмах после доласка у кућу у којој сам живео тих дана. Зоран ми је био и возач и продуцент и пријатељ. Ишли смо и на Косово.

После оног мрмљања полицајца, мислио сам да је однос Београђана према Русима на граници туче. Јасно је да ја не одговарам за испоруку С-300, али људи су били пуни емоција и говорили да са С-300 нико не би смео да пролети српских небом. Срећом, већина Срба размишља трезвеније.

Вадим Мекертичев

Руски новинари су се свако вече окупљали у Руском дому. Тамо су вечерали, тамо је могло да се попије. А људи са запада у Руском дому није било. Не зато што их нису пуштали, већ зато што или не би дошли до дома, или се не би вратили. Колико се ја сећам, није било тог новца за који би Срби пристали да раде са западним новинарима. Бар су ми тако рекли Зоран и један млади преводилац Антон, који је радио са нашом телевизијом. А једном смо снимали на Кнез Михајловој. Баш су поправљали неку зграду. Људи раде, ми им сметамо, наравно. И прилазе нам намргођени момци и питају ко смо. Кажемо, Руси. „Покажи пасош“, они нама. Показујемо. Рукујемо се и они одлазе.

Кроз пет минтуа долазе налицкани Британци. Би-Би-Си или Скај њуз, не сећам се. Новинар заузео лепу позу, извадио микрофон. Кад прилазе они исти намргођени момци. На питање „ко си ти“, Британац одговара на енглеском. Момци су ухватили новинара и сниматеља под руке и одвели их у тамно двориште. Одатле нико није изашао. Истина, ни ми нисмо дуго чекали да видимо чиме ће све да се заврши.

Све у свему, провели смо у Београду десетак дана. Свратили смо у Нови Сад, снимали порушени мост. Кренули смо у Митровицу чисто да видимо како је лакше доспети на Косово, преко Београда или Скопља. Тамо су нас Французи ради реда претресли. Погледали смо преко моста на Косово и ујутро кренули назад у Београд. Затим се у мом животи појавило Косово, али то је скроз друга прича.

Наставак следи...

Прочитајте још: Југославија је 1999. примила ударац намењен Русији, каже руски генерал Салујанов

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“