Хоће ли Американци уништити Путинову лопту: Шта се дешава са поклонима које добијају председници?

Kremlin.ru
На састанку између председника Русије Владимира Путина и председника САД Доналда Трампа у Хелсинкију није било заједничког саопштења за медије. Међутим, овај догађај није прошао без медијских спекулација на тему фудбалске лопте коју је Путин поклонио Трампу. Најзад, лопта можда има уграђен прислушкивач или је отрована, нагађали су медији.

„Желео бих да председнику уручим лопту, тим пре што ће 2026. године Америка бити домаћин Светског првенства”, рекао је Путин, предајући Трампу фудбалску лопту која је коришћена на Мундијалу у Русији. Лопта је одмах напустила Трампове руке, прешавши код прве даме Меланије Трамп уз речи да ће је поклонити сину Барону.

„Сигуран сам да ће Трампов син бити одушевљен када му мама донесе лопту, посебно ако има потпис Владимира Владимировича!” – написала је једна корисница Твитера.

Међутим, она је потпуно погрешно проценила осећања стране која је примила поклон, што можемо видети из објаве Била Нилија са телевизије Ен-Би-Си на Твитеру.

„Управо сам видео како агент тајне службе провлачи фудбалску лопту коју је Путин дао Трампу кроз скенер код председничке резиденције. Није се насмејао када сам се тим поводом нашалио.”

Међутим, тек је амерички сенатор Линдзи Грејам до краја објаснио о чему је реч.

„Да се о мени ради, проверио бих да ли фудбалска лопта има прислушкиваче и никада не бих дозволио да се налази у Белој кући.”

Тако да је Путинова лопта вероватно осуђена на тиху смрт у рукама америчке тајне службе.

Некада су у моди биле Лењинове бисте

Ако претпоставимо да нема случајних поклона у политици, нећемо бити далеко од истине. Питањем поклона бави се група од најмање 10 особа. Такав је протокол и не разликује се много од државе до државе.

Две стране разматрају само питање да ли ће бити поклона или не, и ништа више од тога, према речима Владимира Шевченка, бившег шефа протокола за време првог руског председника Бориса Јељцина. По његовим речима, остали детаљи се утврђују без узајамног договора.

На пример, у време Никите Хрушчова у моди су биле Лењинове бисте. Кад год су совјетски званичници паковали кофере за путовање у иностранство или за учешће на конференцији комунистичке партије или за шта год, обавезно су паковали и Владимира Иљича, или, тачније, неколико њих. Срећници би добили веће бисте, а остали мање верзије.

Данас је то другачије, каже Шевченко. „Проводио сам два-три месеца осмишљавајући један поклон”, присећа се. „Сваки пут, пре него што особи дарујете поклон, морате да упознате о коме се ради. Када смо први пут ишли у Америку на састанак са Реганом, знали смо да он воли јахање. Наручили смо киргиско седло, јер су Киргизи били наши најбољи произвођачи седала. Увек су била прелепо украшена. Али најважнија ствар нису били украси, већ само седиште. Како бисмо могли да наручимо праву меру, морали смо да сазнамо колико је тежак председников коњ.”

Понекад се поклон тражи у каталогу, на изложби или у антикварници. Али обично се распише тендер и поклон се прави по наруџбини. Ако се ради о ручном сату, то мора бити сат руске производње. „Постоји договор: ови модели нису за широку дистрибуцију”, објашњава представник одељења за протокол, додајући да цена обично не прелази 6000 рубаља (око 96 долара), иако се то односи на ниже чиновнике, заменике министра, на пример, а не на председнике.

Продавница председничких поклона

Дипломатски обичаји налажу да се не могу прихватити ствари као што су некретнине, кола или накит. У време Михаила Горбачова сви поклони вредни преко 500 долара били су предавали федералном трезору, а део њих је завршио у Музеју Револуције.

Данас се поклони смештају у посебну собу поред председничке библиотеке, у једном од крила Кремља. Ако вреде преко 40 000 рубаља (640 долара), постају власништво државе. Могу се откупити, ако се за тим појави потреба. Док све јефтиније од тога може да узме председник. Путин је, на пример, задржао животиње, икону од патријарха, васкршње јаје, ручно рађену слику Деве Марије од жене из Летоније, пар зимских рукавица од бабушке из Чебоксарија и колекцију парфема од руског рок бенда „Љубе”.

Међутим, све што евентуално заврши код председника или у Кремљу мора такође да прође ригорозну контролу, у шта је обично укључено неколико десетина људи. Одељење протокола најпре поклон заводи у регистар, а затим га прегледа Федерална служба обезбеђења (ФСО).

„Проналазили смо скривене прислушкиваче”, каже Андреј Кољадин, бивши члан председничке администрације. „Нећу да кажем у којем поклону, јер би одмах било јасно о којој земљи се ради.”

Постоји класична прича  управо о једној таквој ситуацији. 40-их година 20. века совјетски прислушкивач био је постављен на дрвену плакету коју су добијале америчке дипломате. Осам година плакета је висила на зиду московске амбасаде. Прислушкивач није показивао знаке живота нити је преносио сигнал, што би се лако регистровало скенером. Био је то пасиван уређај. Напајање и трансмитер налазили су се у згради поред америчке амбасаде.

То нас води до тога да схватимо шта су све Трампови људи могли да помисле када су од Руса добили фудбалску лопту.

Прочитајте више: Велике уши СССР-а: Прислушкивач у грбу САД и друге мистерије

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“