Било је 16:30 негде на југу Москве, када сам управо испио квас и попушио цигарету, у мислима се спремајући да уђем на врата облепљена фудбалским навијачким налепницама. Била је то прва „рјумочнаја“ у мом животу.
Кафе-ресторан „рјумочнаја“ води порекло из СССР-а (од руске речи „рюмка“, чашица за јака алкохолна пића) био је осмишљен као једноставна кафаница без сувишних детаља у којој совјетски трудбеник може да попије нешто с ногу. У неком смислу је ту сачуван и делић атмосфере старе таверне из периода Царске Русије. Данас је „рјумочнаја“ мање популарна јер има јаку конкуренцију у савременим баровима и ресторанима, али се чини да у руском народу још увек тиња потреба да се испијена вотка мери у милилитрима.
Пријатељи су ми објаснили да традиционална „рјумочнаја“ подразумева високе столове као у експрес-ресторану, сумњиву закуску и оно што се зове „атмосфера кантине“. Таква места су раније посећивали искључиво мушкарци (али данас се то полако мења). Можда вам то и не звучи привлачно, али сам ја поставио себи задатак који по сваку цену морам испунити: морам пити што више за што мање новца, како бих затим и вама могао пренети своје утиске.
Захвалићете ми се накнадно.
Најзад уђох на врата облепљена споља навијачким налепницама. Пријатно ме изненадише две ствари:
1. То није место где се окупљају фудбалски навијачи.
2. Овде се прави и пица, тако да атмосфера није у потпуности аутентична, али то значи да прву дегустацију харинге могу одложити за касније.
И то није све: Ово је опуштено место са живом музиком, уметничким сликама на зидовима и старим совјетским гајбама пива поређаним у виду украса. Власник ми рече да се овде често организују поетски окршаји, а подразумева се да нема проблема са прилагођавањем новој генерацији младих хипстера рођених у трећем миленијуму.
„Рјумочнаја“ у Зјузину пре доласка гостију.
Томи О'КалаханНаручисмо три литра пива у тегли (јер је то овде „врх“), и даље моји пријатељи и ја поразговарамо са Алексејем који је овде редован гост. Он нам цео сат врло живо описује како је недавно слупао ауто. Рећи ћете да је то досадно, али је ето, то је добра прилика за странца да у руском бару не разговара о разликама између Ирске и Русије, него о нечему другом. У бару „рјумочнаја“ можда можете осетити како изгледа бити Рус.
Цена: 590 рубаља (око 8 евра) за три литра пива (преко 2 евра по човеку) и 55 рубаља (0,7 евроценти) за пицу.
Укупно: 4 долара
Чини ми се да сам схватио шаблон по коме барови „рјумочнаја“ бирају свој назив. Благо речено, не труде се да буду претерано маштовити“.
Лако ми је било са пицом и хипстерском музиком, а сада је дошло време да се осети извесна аутентичност. Цело ово место је прожето духом некадашњег доба, са дрвеним зидовима, дрвеним намештајем, слабим осветљењем, малим столовима и малим менијем који стаје на лист А4 формата и залепљен је на зид.
Хоћу да наручим сендвич са харингом и вотку, али човек у реду поред мене инсистира на томе да је „вотка без пива бацање новца“. Једно пиво, једна вотка и сендвич са харингом.
Ја као Ирац имам представу о оваквом месту. То је бар у који долазе старији људи. Они су са барменом на „ти“ и нетремице прате погледом муштерију коју први пут виде. Па ипак, у оваквом бару је добра атмосфера. Он се брзо напуни после радног времена. Људи овде дискутују о свему и свачему.
Будите сигурни да ће све ово ускоро бити пуно.
Томи О'КалаханШто се тиче харинге, о томе боље да не говорим.
Цена: 410 рубаља (око 6 евра), од тога вотка кошта 120, харинга 80, а пиво 210 рубаља.
Укупно: око 9 евра.
Ово месташце је врло привлачно.
Као што се види из назива, оснивачи бара не крију своју наклоњеност Совјетском Савезу. Колико је уопште могуће, ово место необично подсећа на кантину у Орвеловој књизи „1984“. У подземљу је, функционално је, обојено у „флуоресцентно“ бело, а простор је максимално искоришћен. Међутим, оно што је највредније у Чебурекџиници „СССР“ је клијентела. То је мешавина свих могућих узраста.
Поразговарао сам са неким белгијским туристима који су уживали у овом новооткривеном месту и уједно за успомену купили неколико плаката из совјетског периода. Можда ово није најаутентичније место које сам посетио, али је свакако најбучније.
Цена: 270 рубаља (око 3 евра). Пиво кошта 150, а вотка 120 рубаља.
Укупно: око 12 евра.
Претходно место је дизајнирано у совјетском стилу, али чебурекџиница „Дружба“ заиста потиче из совјетског периода и, по свему судећи, у њој је од тада мало шта измењено.
Овај локал је за данашње стандарде прилично неугледан, али изгледа да ипак привлачи људе из разних социјалних, културних и других слојева. Има муштерија који се возе у мерцедесу, али овде стоје у реду са бакама и студентима, а затим као и остали за столом једу чебурек (пуњено пржено тесто, слично панцероти). Дакле, и равноправност је овде на совјетском нивоу.
Ја сам очекивао да су свуда на оваквим местима столови велики и високи без столица, али ово је био први такав. Морам признати да ми се допало. Кад човек боље размисли, ми плаћамо храну у јавним ресторанима где има много људи да бисмо се затим одвојили од свих осталих у свој сепаре. Овде тога нема.
Цена: 190 рубаља (2,5 евра). Чебурек кошта 50, а флаша пива 140 рубаља.
Укупно: око 16 евра.
Овај бар није „рјумочнаја“ јер је грузински, али га додајемо да би наш списак био разноврснији. Па ипак, има и неке сличности. Наиме, власник описује свој локал као „јефтини и весели ресторан са наглашеном оријентацијом на грузински алкохол“. Рецимо да је то „грузинска рјумочнаја“.
Када је реч о храни, увек сам сматрао да Грузини имају бољу кухињу од Руса (без љутње). А када сам посетио ово месташце, схватио сам да се моја теорија може проширити и на алкохолна пића. Домаћи коњак је овде заиста нешто најбоље што сам пробао у животу. После трећег коњака који смо искапили до дна власник нам је поклонио чачу (јак грузијски алкохолни напитак) да је понесемо кући.
Свака „рјумочнаја“ совјетског типа има неки свој шарм, али се ништа не може мерити са грузијским елементима у „Шпинату“. Зидови су потпуно прекривени психоделичним сликама које не можете гледати седећи скрштених руку, а после неколико коњака почињете и да се разумете у такво сликарство.
Услуга је првокласна, конобари су изузетно гостопримљиви. Мора се признати да Руси нису толико напредовали по овом питању.
„Шпинат“ је идеално место да се заврши ово путовање и да се покаже колико Русија може бити јефтина, а ја сам захваљујући њему схватио суштину националне културе пића. Људи су често упознати са њом, али је ретко ко разуме. Гледам како овде људи искапе чашу вотке и размишљам колико ту има чисте искрености. Тамо одакле ја долазим обично људи стидљиво оду „на једно пиво“, а даље – шта буде. А у Русији је само битно да победите сопствени „глас савести“ у вези са пијанчењем, а после тога се сваки пут морате „олешити“ од пића заједно са својим пријатељима, јер ћете у противном бити третирани као последњи издајник.
Другим речима, „да оквасимо грло“ у бару типа „рјумочнаја“ звучи исто као „да попијемо само по две велике чаше вотке и нећемо више, часна реч“.
Цена: 420 рубаља (око 5,5 евра) – три домаћа коњака, сваки кошта по 140 рубаља.
Укупно: преко 21 евро.
Квас пре меча. Нисам фасциниран укусом.
Томи О'КалаханКвас пре меча. Нисам фасциниран укусом./Томи О'Калахан
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
