Зашто се неки Американци опредељују за руско православље?

Getty Images
У Америци има два-три милиона православних хришћана (од укупно 325 милиона становника). Међу њима многи признају да су православље примили у руској цркви где их је привукао тамјан и црквена звона. Поједини су постали православни читајући Достојевског.

Патрик Мајорка је до своје девете године живео у Тексасу где му је отац служио у америчком ратном ваздухопловству. После службе породица се преселила у суседну Оклахому где је тада било само две или три православне цркве. Тамо има највише баптиста и нових протестаната. „Ја сам одрастао као Англиканац, а после похађања неке откачене протестантске школе постао сам агностик“, каже Патрик.

Храм светог Андреја Стратилата, Руска православна црква.

За руску цркву се заинтересовао када је почео да учи руски језик и руску историју, као и историју Рима. На крају се заљубио у руску културу. „Ја сам као агностик осећао да само православна црква има ослонац. Запад је настао падом западне Римске империје“.

Електронском поштом до православља

Роберт Хегвуд

Поменути случај није усамљен. Многи Американци су обраћају у православље „тражећи нешто утемељеније, старије, провереније и дуговечније“, каже Роберт Хегвуд из Мисисипија.

Он је одрастао у породици јужних баптиста, затим је већ као младић постао методиста, а у 21. години се придужио Харизматичном покрету. Са православљем се сусрео 1995. године док је живео у иностранству, на острвцету Сајпан у северном делу Тихог океана.

„Када сам се 1995. вратио кући на одмор у Мисисипи, дошао сам у додир са тамошњом православном црквом чији ми је свештеник, на моје велико изненађење, испричао како му се отац у Другом светском рату борио на острву Сајпан. Роберт је од овог свештеника узео неколико књига и часописа посвећених православљу, између осталог и Житије преподобног Серафима Саровског: „Он је био такав хрићшанин какав ја само могу да се надам да ћу бити. То мора бити пут и другог пута нема“.

Храм светог Николе у Вашингтону, Православна црква у Америци.

Међутим, када се Роберт поново видео са свештеником и изразио жељу да пређе у православље, овај га је саслушао и са осмехом одговорио: „Не, још ти није време“.

Од тада је Роберт покушавао да се повеже са било којим азијским епископом на Сајпану, али тамо никога није било. „На крају сам се повезао са свештеником из Токија који је говорио енглески. Његов епископ му је благословио да ми путем електронске поште изложи основе православне вере. Та обука је трајала преко годину дана и била је тежа од сваке школе коју сам завршио“.

Сада Роберт осећа захвалност што није одмах примљен у православље. Испоставило се да ова вера има далеко сложенију историју него што је он мислио. Ту није довољно само посећивати храм као што раде баптисти. Ту се човек озбиљно мора придржавати вере“.

Одушевљени Путином

Са њим се слаже Дејвид Петит из Алтадене, Калифорнија: „Нико не приступа православној цркви зато што бенд ’Јутарњи дух’ има одличног гитаристу“.

Дејвид Петит

Готово увек постоји једно питање које може помоћи човеку да схвати ко ће остати у цркви, а ко неће: „Желиш ли ти да провериш уклапа ли се црква у твоје представе или се ти уклапаш у цркву?“ По Давидовим речима, људи који се уклапају у цркву остају у цркви, а сви остали мисле да је црква превише уређена, структурисана, непоколебљива и бескомпромисна. „Чак и када се потпуно слажу са свим постулатима цркве, они ипак одлазе, јер црква за њих није довољно ’забавна’“, каже Дејвид.

Он је примио православље 2007. године када је у затвору био већ 10 година, а осуђен је на 15 година. Пре тога Дејвид није ни у шта веровао. Он и његови родитељи су били атеисти и мрзели су Русе. Дејвидов деда је конструисао ракетне акцелераторе за америчку владу. „Прве три генерације моје породице су били, а и даље су, професионални и лични противници Кремља на свим фронтовима“, прича он. Међутим, у затвору је он осетио да има „руско срце“.

Овогодишњи Васкрс. Читање Псалтира у храму.

„Открио сам да ми је омиљени композитор Чајковски, а не Бетовен, да ми је омиљени писац Солжењицин, а не Хемингвеј. Толстој, Достојевски и Шолохов су писали чистим срцем. Тада се нешто у мени окренуло и ја се запитах: ’Која је главна црква у Русији?’“, прича он. У затвору је први пут одгледао „Страдања Христова“ после чега је почео да чита Библију и да се моли, а затим му се јавила Пресвета Богородица.

Чим је изашао на слободу Дејвид је одмах отишао у православни храм. Приметио је да у храм долазе већином Рускиње и да су готово све удате за Американце. „Руси и Американци се добро слажу у нашој цркви. Ретко кад смо ’доста блиски’ (а можда нисмо никада), али се добро слажемо“, каже он. У Робертовој парохији су углавном новообраћени Американци са децом (у већини случајева је то прва генерација рођених православаца). Долазе заједно са сиријским, либанским, украјинским, јерменским и румунским породицама. Овде се православне парохије полако али сигурно развијају.

Наш ђакон (и мој кум) са својом ћерком на роштиљу који је овог пролећа организовала православна заједница. Он је професионални иконописац. Ове јесени ће бити рукоположен за свештеника.

„Многе америчке неофите одушевљава [руски председник] Владимир Путин“, каже Роберт. „Они помало завиде правцу којим се Русија креће у заштити хришћанске цивилизације и хришћанских врлина у јавном животу. Код њих хиљаде људи иду у литији са светим крстом и иконама, а ми морамо да трпимо нову, дречаву и често непристојну геј параду“.

Истина, православна вера се шири само на конзервативном америчком југу и југозападу. „Стари имигрантски градови на североистоку и средњем западу су доста деградирали. Многи млади одлазе и никада се не врате. Томе вероватно доприносе либерална политичка схватања и одсуство вере у том региону.

Мој шурак и ја на плажи 1994. са Мустангом који ми је мајка поклонила после дедине смрти. Она га је добила на поклон од деде 1965. године.

„Једино знам да у региону где ја живим, и поред наших недостатака, слабости и садашње малобројности, ми ипак растемо и све нас је више, мада процентуално можда и не изгледа тако“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“