Од 10. века до данашњег дана хришћанство (пре свега православље) је главна државна религија у Русији, а Црква је увек играла и сада игра моћну улогу у историји земље. Али у којој мери су грађани Русије заиста побожни? Да бисмо одговорили на то питање најпре треба укратко да се упознамо са његовим историјатом.
Појава православне цркве у Русији
Кнез Владимир Свјатославич („Красное Солнышко“) званично је 988. године крстио Русију која је пре тога веровала у словенска паганска божанства. Примање хришћанства је у извесној мери било политички корак. Нова вера је ујединила подељена словенска племена која су живела на тадашњој руској територији и омогућила им приступ светској култури, а такође донела писменост.
Споменик кнезу Владимиру, крститељу Русије, у Москви.
APРусија је примила хришћанство у његовој источној варијанти, од Византије. Тај корак је допринео зближавању двеју држава. Када је Турска заузела Константинопољ 1453. године Москва је преузела улогу светског центра православља.
Реформе Петра I
У доба владавине династије Рјуриковича и раном периоду династије Романов црква је била институција која је дефинисала живот државе. Међутим, много тога се променило у 18. веку, када је с почетком реформи Петра I направљен нагли заокорет у правцу Европе. Промене су се дотакле свих сфера живота у Русији, почела је његова секуларизација и европеизација, а када је Петар укинуо патриараштво и 1721. године основао Свјатејши правитељствујушчи синод као највиши орган црквено-државне управе, Црква је у административном смислу доспела у потпуну зависност од државе (тако је било све до 1917. године) мада је ипак и даље утицала на многе сфере свакодневног живота у Русији, нарочито у широким народним масама.
Совјетски период
У годинама после револуције за Цркву је наступио тежак период. Као што је познато, совјетска комунистичка власт је по угледу на Карла Маркса сматрала да је „религија опијум за народ“, борила се против Цркве третирајући је као свог политичког противника који се бави контрареволуционарним деловањем, подвргавала свештнике и вернике прогонима и репресијама, и уводила атеизам помоћу антирелигиозне пропаганде са циљем да се потпуно промени свест новог совјетског грађанина. Све до 1990. године, тј. до самог краја социјалистичке епохе, Црква је била изван закона СССР-а, тј. у правном смислу није постојала.
И поред тога, Русија је остала „земља храмова“ (то ћете приметити ако неколико дана путујете кроз Централну Русију). Тако ју је описао чувени руски сликар и филозоф Николај Рерих: „Русија је земља византијских купола, звона и плавог тамјана. И све је то стигло из Византије као наследнице Рима, тј. из такозваног Другог Рима који се угасио. То даје Русији нечувену лепоту одражену у руској уметности“.
Црквени живот се ипак наставио, а после Стаљинове смрти и нарочито после уклањања са власти милитантног атеисте Хрушчова, све отвореније су вршена богослужења, људи су наставили да крштавају децу – углавном у селима. Ако је неко у породици био на високој функцији онда се крштење обављано тајно, јер је свака веза са Црквом у СССР-у могла донети велике непријатности чиновницима у њиховој служби. Све у свему, званична идеологија није успела да потисне из свести народа представе о вери, мада је из масовне свести заиста нестало познавање њених корена, њене историје, празника, обреда и симболичког језика руске иконе...
Новодевичански манастир у Москви
Legion MediaСавремени православни грађани Русије
После распада СССР-а Црква је рехабилитована, враћена су јој права, а људи су масовно почели да се обраћају у хришћанство. Број православних хришћана се у Русији и данас повећава почев од 1991. године. Према најновијем истраживању америчке аналитичке агенције Pew Research Center, 71% становника Русије се изјашњава као православни хришћани. Према подацима Института за социологију Руске академије наука таквих становника има 79% (ради поређења, 1991. године се само 37% грађана Русије изјаснило као православни хришћани).
Поједини психолози сматрају да се ту не ради само о побожности и генетском памћењу руског народа, него и о томе да је у доба социјализма православна вера замењена вером у комунизам (и та нова вера је чак имала своје обреде и атрибуте – параде сличне литији и портрете који подсећају на иконе). А када је комунистичка „вера“ укинута, народ је кренуо у Цркву јер је ипак веома тешко бити убеђени атеиста, будући да је са гледишта психологије људима неопходна вера. Према подацима поменутог америчког истраживања, 15% грађана Русије није се изјаснило по питању верске припадности, али научници истичу смањење броја атеиста, док према подацима Института за социологију Руске академије наука 9% грађана Русије верује у некакву вишу силу.
Православна духовност све више на цени
У последњих неколико година све више се цени потрага за духовношћу и исправан начин живота, захваљујући чему су православне вредности и обичаји доживљени као својеврсно духовно здравље. Има и оних који православље доживљавају као јогу или нешто слично, тј. своде га на мишљење да је корисно улазити у ледену воду на Богојављење (наводно, то добро утиче на крвоток и подмлађује, а поред свега се на Инстаграму могу објавити ефектне фотографије у купаћем костиму). Према истом схватању, пост је такође веома користан као добар повод да се организам очисти од штетних материја, и нарочито је актуелан за даме које држе линију јер им помаже да се „утегну“ до пролећа, с обзиром да Велики пост траје 40 дана. Било како било, ресторани у руским мегаполисима већ одавно на свом менију имају посна јела.
Колачи за Васкрс понекад личе на праве торте, њихова продаја је постала прави бизнис.
Сергеј Пјатаков/РИА НовостиИстински православци
Наравно, нису сви руски православни хришћани толико површни када је реч о вери. Свакако има и људи који дубоко верују, који одлазе редовно у цркву на богослужења, и који заиста поштују Закон Божији. За њих црквени празници имају посебан смисао. По мишљењу предавача Филозофског факултета Московског државног универзитета „Ломоносов“, историчара религије Павла Костиљева, „традиционално, односно црквено схватање вере има 4-8% становника Русије“ (7-11 милиона људи).
Тим људима је својствен и одређени начин живота и размишљања. Они заиста одбацују испразност овога света и живе по заповестима Божијим, често помажу онима којима је помоћ потребна, будући да се при храмовима традиционално организује прикупљање одеће и других неопходних ствари за сиромашне и избеглице. Поред тога, у Русији постоји мноштво добротворних православних организација чији чланови посећују, на пример, домове за незбринуту децу у провинцији, труде се да сопственим снагама побољшају живот те деце, да га улепшају и учине све како би ти сирочићи бар на такав начин осетили да су део „великог света“, тј. оног света који је изван зидова њиховог дома.
Квантитет или квалитет?
Полазећи од свега реченог, и поред великог броја православних хришћана у Русији – 70-80% (мада је тај број мањи него у земљама као што је Србија са 88%, Румунија са 92% или Грчка са 90%)*, јасно је да нису сви ти људи подједнако побожни.
(* Подаци истраживачког центра Pew Research Center)
Судећи по истим, већ поменутим истраживањима, од укупног броја људи који себе доживљавају као православне хришћане две трећине искрено верује у Бога. Вера последње трећине се углавном своди на ношење крстића, држање икона у кући и иконица у аутомобилу, припремање колача и фарбање јаја за Васкрс. То је и нормална појава, јер се не може очекивати да сви „нови хришћани“ одмах досегну сву дубину хришћанства. Па ипак, веома је важно схватити да чак и „површни“ верници доживљавају себе као православне јер сагледавају вредност православља и на тај начин се придржавају историјске културне традиције Русије.
У писању текста су коришћени подаци наведени у чланку портала „РИА Новости“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
