„Ако си Рус, мораш чувати свој језик“: Како руске мајке васпитавају своју српску децу

Ана Вујић живи у Ваљеву, има ћерку од 18 година и два млађа сина, Луку који иде у основну школу и Мишу који посећује обданиште. Иако је раније било мало информација о томе како се васпитавају деца у двојезичној породици, Ана је интуитивно схватила оно што данас потврђују дечији психолози. 

- Ја сам од првих дана говорила са својом децом на матерњем језику, а додали смо касније и руске књиге и руске цртане филмове. То помаже. Дете проводи највише времена са мајком и то није неко специјално учење језика, већ природни процес прикупљања знања. Са мајком деца уче руски језик, а српски са околним светом. Важно је да дете говори на језику своје мајке, и зато мора да га чује свакодневно. Деца свеједно разумеју језик мајке чак и ако га само слушају, а не говоре на њему. Кроз неко време почињу да се играју језицима, да комбинују  и траже начин да нешто једноставније кажу. На пример, реч „чорба“ није ни супа, ни гулаш, то је нешто између. Такође кад деца говоре о неким својим тајнама, прелазе на други језик.

Породица Вујић

Моја старија деца сада живе у Русији. У почетку су говорила руски са акцентом, али људи су их разумели. А најмлађи је проговорио руски кад смо били у Русији током зимских празника и сада не можеш да га зауставиш. Непрестано говори руски, зна пуно речи. Вратили смо се у Србију и чекамо „други талас“, кад почне да говори на српском. Са старијим сином је била слична ситуација. Говори је руски, затим смо се преселили у Србију, кренуо је у српску школу. Код куће смо ја и ћерка говориле руски и кад је прешао у руску школу није имао посебне проблеме, можда мало са граматиком.

Питали су ме често зашто учим децу да говоре два језика, да ће им наводно у школи бити тешко. Али деци није било тешко, јер овде важе друга правила (пиши како говориш, говори како пишеш). А мајчин језик не треба заборављати, јер они су носиоци тог језика и што више дете зна и чује, биће паметније и богатије. Такође треба имати у виду да су способности учења језика са годинама све мање, а деца која знају два језика лакше уче трећи и четврти. Миша већ гледа цртаће на енглеском. 

Наташа Јанковић живи у Новом Саду. Њен син Стефан има пет месеци.

Наташа и Стефан

yankovichna

- Са Стефаном разговарам стално и само на руском. Јер живимо у српској средини. Он чује руски језик само од мене. Не желим да остане без руског језика и мислим да је важно да дете зна два језика. Немогуће је научити матерњи језик само преко филмова и књига. Треба говорити. Зато ја са њим пуно говорим, певам му руске дечије песмице које су део наше културе. На пример странац не зна одакле је изрека „мудро поступа онај који ујутро иде у госте“, а сваки Рус зна да је то из руске верзије цртаћа Вини Пу.

Наташа и Стефан

yankovichna

Радимо гимнастику за прсте са многим руским песмицама. Не могу да кажем да имам таленат за певање, али много певам како сам постала мајка. Чекају нас многа открића, већ смо почели да читамо руске књиге. Можда их он засад не схвата, али учимо полако. Ја пратим савете научника који кажу да мама мора да говори са дететом само на руском да би се тај језик усвојио, чак и пред другим људима. Такође је важно говорити на различите теме, да не буде да у руској средини чује нешто што није чуо раније од мајке.

Јанковићи

yankovichna

Тата говори са дететом на српском, ја на руском, а ја и муж можемо да говоримо једно с другим на оба језика. Мој је задатак да дете говори чисто руски, без акцента. То није лако али надам се да ће ми успети. 

Марија Пантелић такође живи у Новом Саду, а њена ћерка Евелина има три године. Марија је учитељица енглеског, а сада предаје и српски по свом систему „Живи српски“. Она има велико искуство предавања језика и своју стратегију. 

Марија и Евелина

Живой сербский

- Током трудноће сам прочитала многе књиге на ту тему. Да би се научио језик није довољно трипут недељно ићи на часове. Треба радити свакодневно и то мора бити природно за родитеље. Зато од свих постојећих начина функционише најједноставнији: мама – један, тата – други језик.

Породица Пантелић

Живой сербский

Шта је то српска средина у којој ми живимо? Срби воле да говоре, они све описују речима. Ми Руси можемо да се захвалимо дубоким погледом пуним захвалности. Или наш израз „шкрта суза“ – то није за Србе. Рус овако размишља: ћутим зато што се снебивам и сви то схватају. Код Срба није тако. Срби све описују речима пуним емоција. Ако будеш ћутао, сви ће помислити да ти се овде не допада, зато све треба изговарати и објашњавати. Обратите пажњу као јасно и лепо говоре српска деца. Руска деца могу да искористе свега пар речи да би се изразила, а српско дете ће ти све детаљно објаснити. Таква је српска култура. И кад сам то видела, схватила сам да руски језик мог детета може да страда, јер оно живи у Србији и ићи ће у српско обданиште у којем обожавају децу и посвећују им пуно пажње. Зато ја са ћерком говорим само на руском. Ако ми се обрати на српском, ја исту њену реченицу поновим на руском, а ако она на понови за мном, правим се да питања и није било. Кад ми каже: „мама, ово је хеликоптер“, одговорим јој: „за маму је вертаљОт, а за тату хеликоптер“. Исто ради и муж. Када слушамо руску песму, кажем јој: „то је бака Верин и мамин језик“. А сада ми већ брани да јој певам песмице на српском, јер она зна да је то језик тате и друге баке. Исто тако оцу не дозвољава да јој пева руске песме.

Породица Пантелић

Живой сербский

Језици су вежба за мозак. Ја знам руски, енглески, српски. Нисам билингвална, то сам сама научила. Мој мозак не доживљава непознати страни језик како мешавину звука. Ја могу да кажем да сам чула три реченице и да је у свакој било по четири речи. Не знам како се те речи преводе, али могу да их поновим. Ја сада могу да чујем португалски језик и да јасно разликујем речи јер сам у детињству у Русији гледала бразилске серије. Како човек постаје старији, све је више психолошких препрека које отежавају учење језика, а ако учите дете различитим језицима касније ће му бити лакше да усвоји и нове стране језике.

Породица Пантелић

Живой сербский

И не смете никако мешати језике. На пример, ако говорите на руском не смете рећи: скажИ тјОтје хвала! Та два паралелна света не смеју да се сударе. Треба прескакати из једног у други. То тражи напрезање мозга, што је веома добро. Евелина у Русији прича и игра се са руском децом кад идемо код рођака у посету. А за српски језик се не бринем. То је захвалан, гласан језик. Српски језик ће наравно одлично научити у овој средини. А руски треба чувати, кад си се већ родио као Рус.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!