Био је август 1966. године. После три дана чекања прави таласи коначно стижу на плажу кримског рта Тарханкут. Шум таласа могао се чути већ током ноћи, а у зору Николај Попов и његови другови први пут су испробали даску за сурфовање, направљену на основу описа из америчких и аустралијских часописа. „Таласи су долази у неправилним размацима”, сећа се Николај. „То је вероватно био први покушај сурфовања у нашој земљи.”
Ретко ко у СССР-у је имао прилику да посети Аустралију, Нови Зеланд или САД, где се развијало сурфовање. То су могле евентуално дипломате или дописници совјетске информативне Агенције за штампу „Новости” (АПН), која је имала представништва у преко 120 земаља света.
„1966. године сам радио за АНП и посебно сам се распитивао код колега да ли би неко могао да ме посаветује у вези са мојом жељом за сурфовањем”, каже Николај. „Питао сам сигурно стотинак људи и испоставило се да, мада су неки од њих чули за сурфовање, нико то није пробао. Тих давних дана није било препоручљиво за совјетске грађане да се на службеним путовањима баве неким егзотичним стварима. Тако сам схватио да ми је судбина наменила да постанем први совјетски сурфер.”
Николаја, капитена екипе МГУ-а у скијању, овај егзотичан спорт привукао је знатно раније.
Било је то 1961. године, када је на поклон добио књигу Џека Лондона „Пловидба Снарком”. У њој аутор описује како је са пријатељима направио јахту, обишао у њој готово цео свет и боравио на Хавајима и полинезијским острвима, где је први пут видео како људи јашу на таласима на дасци.
„То је на мење оставило изузетан утисак и одлучио сам да ћу обавезно научити да сурфујем. Знао сам да ради тога морам да стигнем негде у удаљене јужне земље, што је било веома тешко оствариво”, каже Николај. „Зато сам 1965. године, када сам завршио студије, добио идеју да сам направим даску на основу старих америчких часописа. С обзиром да сам студирао географски факултет МГУ-а, имао сам пријатеље који су се бавили океанологијом. Распитивао сам се код њих која би места у Русији била одговарајућа за сурфовање.”
Они су на крају закључили да се одговарајући таласи формирају у рејону Јевпаторије и на каспијској обали у близини Махачкале. Одлучили смо да одемо на Крим и да од стиропора направимо даску. „Стигли смо колима, изнајмили кућу на обали и почели да правимо даску”, сећа се Попов. „За три дана смо изрезали одговарајуће плоче, залепили их епоксидном смолом, обложили фибергласом и направили крму - све како је стајало у часописима. Даска, наравно, није била посебно дуговечна, али користили смо је скоро месец дана, све док се није сломила на високом таласу.”
После експедиције на Крим сурферска прича се наставља. 1970. године Николај је пратио гостовање једне совјетске изложбе у Америци. То је трајало годину дана и изложба је обишла различите градове, укључујући Сан Франциско и Лос Анђелес, где се Николај брзо упознао са локалним сурферима и практично месец дана уживао у вожњама на чувеним америчким сурферским локацијама, као што су Half Moon Bay и Stinson Beach недалеко од Сан Франциска.
„За то сам ипак морао да будем помало луд”, присећа се Николај. „Веома лако се дешава да вас даска лупи по глави, а осим тога, не можете да сурфујете 15 минута дневно, већ морате да издвојите бар 2-3 сата времена да сачекате талас и да све то време проведете у хладној води без заштитне опреме коју тад нисам имао.”
После краће паузе Николај је поново пословно отишао у Америку на две године, од 1972-1974. године, и овај пут је редовно сурфовао целу сезону све до средине новембра. До тада је већ набавио и костим и даску, коју је купио од познаника у САД за 50 долара.
Када се 1975. године вратио у домовину, први совјетски сурфер је себи поставио за циљ да испроба сва места за сурфовање у Русији: двапут је са шатором био на Сулачком полуострву у близини Махачкале, јахао је на таласима у Ришком приморју, у литванској Паланги и у близини Јевпаторије.
„Нисам имао ученике, али понекад бих људима позајмио своју даску да пробају. Било им је занимљиво, али на даску ипак морате да се навикнете, не можете успети из прве. Све у свему, никада ме нико није попреко гледао, већ су сви, чак и представници власти, поштовали и подржавали мој хоби”, каже Николај.
Средином 70-их часопис „Техника омладине” објавио је два чланка о сурфовању која је написао Попов. Стигло је много реакција из разних крајева земље. Људи су писали о својим покушајима да направе даску и да сурфују, између осталог, и на Сахалину и на Камчатки. „Само су се жалили да је вода страшно хладна и да без костима не може да се уђе ни до колена”, каже Попов.
Захваљујући овим чланцима, Николаја су контактирали представници бродоградилишта код Феодосије, које је пројектовало даске за виндсурфинг. „Они су хтели да направе да се даска може раставити на делове, тако да се од тешке даске за виндсурфинг, која је дуга три метра, добије и даска за сурфовање. Консултовали су ме како би то било најбоље учинити и помагао сам им при тестирању”, присећа се Николај. Добијена је предебела даска којом се тешко управљало и која није била одговарајућа за сурфовање, али ипак је то био један од првих покушаја да се даска за сурфовање пројектује у СССР-у.
Николај је последњи пут сурфовао 1987. године. Отада му две даске које је купио у САД стоје у викендици. „Да ли бих сада волео да се провозам? Наравно, али само на малом таласу”, смеје се он.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
