Значи, не могу да верујем: Моја мама се одмарала у Чернобиљу три месеца након хаварије!!!

Из личне архиве; Валериј Соловјов/TASS
Она је са још десеторо туриста илегално отишла на екскурзију у Чернобиљ. Знали су за хаварију и радијацију, али су мислили: „Ма неће ништа бити“. Већина је после тога оболела. Па како, бре, мама?!

Олга Козлова, 57-годишња плавуша средње висине и „недопустиво“ танког струка (за свој узраст) седи у малом двособном стану за дрвеним столом са белим столњаком. На другом крају стола је мали телевизор. Увек је укључен. Надохват руке је сир (вероватно рокфор), миришљава свећа и лаптоп. То је моја мама.

Од јутра до касне вечери она ради у осигуравајућем друштву, у канцеларији, а код куће гледа „Игру престола“. Још није одгледала последњу сезону, али је прочитала све спојлере и зато негодује и тражи од мене да јој препоручим неку нову серију.

„Можда ’Чернобиљ’?“, питам ја, покушавајући да отерам од сира нашег хиперактивног хаскија по имену Лаки.

„Шта може бити занимљиво у том Припјату, а да ја нисам видела? Сећам се као да је јуче било, кад смо ишли тамо после хаварије...“

„Где си ишла?!“

„Ето, никад не слушаш шта причам. Па причала сам ти!“

„То је због радијације, али све је у реду“

У августу 1986. моја мама је изашла из воза на перон железничке станице у граду Мелитопољу (1,1 хиљада километара од Москве). Имала је тада 24 године. Неколико година раније дипломирала је на Унверзитету за везу и информатику, а тада је већ била запослена у својој професији – радила је у Московској градској телефонској мрежи. Одмор је проводила на обали Азовског мора.

На перону је било неколико средовечних породичних парова, високи светлокоси младић (као да је тек ставио мини-вал) и висока смеђокоса девојка од неких тридесетак година.

„Са том Иром сам се одмах спријатељила. Причала је како је специјално дошла у Украјину да се уда, али су овде све сами парови. А момак Љоша је имао само 18 година, студирао је стоматологију“, сећа се мама.

Групи са коферима и ранчевима приђе високи седи мушкарац пријатног изгледа. Имао је око 50 година. Мама се не сећа тачно, чини јој се да се звао Остап. Он им је био водич. Мама се није распитивала чиме се Остап бавио поред тога што је водио такве екскурзије.

„Он нас је све повео у мали аутобус и одвезао у село близу Мелитопоља. Тамо смо живели у малим дрвеним кућицама које су издавали мештани. У свакој соби је било по троје, али је зато све било јефтино“, прича она.

Прва недеља одмора је протекла без посебних догађања. Понекад смо са Остапом ишли на излете по Украјини, а увече смо пили пиво и купали се. Само једна ствар је бринула маму: на појединим местима поред обале су биле постављене табле са забраном купања од 16:00 до 20:00.

„Питам Остапа зашто је забрањено? А он каже: ’То је због радијације, али све је у реду’. И смеје се. Ја се забринух, али не много“, прича она.

Екстремно опасна екскурзија

„Децо, јесмо ли спремни?“, упита Остап после предлога да посете „онај Чернобиљ“. „Да, капетане!“, исто тако детињасто и радосно повикаше сви без размишљања.

„Наравно, сви смо знали за хаварију. Али ја сам била уверена да мене радијација сигурно неће закачити. Тада је реч ’Чернобиљ’ нама била некако далека... Их, Боже мој, експлодирало, па шта“, сећа се мама.

Од Мелитопоља до Припјата (град удаљен три километра од нуклеарне електране на којој се догодила хаварија) аутомобилом се путује око 850 км. Тог августовског дана 1986. године била је велика врућина, нешто преко +30 степени Целзијуса. Мама каже да се група унапред опскрбила флашама са вином, и зато је од целог пута запамтила само одмор у некој кантини и табле са натписом „Заражено“. Нико није имао никакву заштиту. Сви су били у летњој гардероби.

У седам сати увече аутобус се заустави у шумском пределу близу реке Припјат. Остап изађе са флашом вина у једној руци и Гајгеровим бројачем у другој.

Цела екскурзија је трајала око два сата. Шетали смо кроз шуму и фотографисали се за успомену.

„Било је много дрвећа и жбуња са неприродно јарким бојама и неприродном свежином, иако одавно није падала киша. Издалека су се видели кровови напуштених зграда, и ништа више“, прича мама.

Изненада јој на руку слете мува. Мама сада тврди да је мува била огромна, као пола длана!

„Е да, ако угледате мутанте немојте се плашити“, нашали се Остап. Сви се насмејаше и дадоше се у потрагу за инсектима који су мутирали. Неко покуша да скупља лишће са дрвећа, али му остали не дозволише. Кад не пронађоше ништа посебно занимљиво, замолише Остапа да их одвезе у град.

Он уместо одговора погледа у Гајгеров бројач, замисли се на тренутак, а онда, као да се нагло отрезнио, нареди: „Сви у аутобус, екскурзија је завршена!“ Сви почеше да гунђају, али после заједничког фотографисања за успомену попушише по цигарету и невољно поседаше у аутобус.

Последице

Након пар месеци, када је већ била у Москви, мама је добила неподношљиве болове у доњем делу стомака. Отприлике у то време су јој телефонирали Љоша и Ира. Младић је патио од сличних болова, а Ирина се жалила на непрекидну слабост и вртоглавицу. Звали су и други учесници екскурзије, и такође се жалили и тражили савет, али се мама више не сећа њихових имена.

„Десет дана нису могли да ми поставе дијагнозу. Најпре су мислили да је упала слепог црева, али се испоставило да је упала репродуктивних органа“, прича она.

А Алексеј је заиста добио упалу слепог црева.

„Он је као стоматолог сам себи поставио дијагнозу и отишао код лекара. Добро је што се није преварио“, сећа се мама.

Ирина је била у опасности да добије рак – већ је имала повишене леукоците у крви. Хитно је послата на трансфузију. Све троје су се излечили, с тим што је мамино лечење трајало три месеца. Није јој познато како су прошли остали учесници екскурзије.

„Замисли, чак су ми препоручили да останем у другом стању. Рекли су да је то најбоља превентива од упале“, сећа се она.

„Па зар ниси лекарима рекла да си била у Чернобиљу?“, упитах са негодовањем, али ипак у себи срећна што сам рођена тек десет година касније.

„Нисам, зашто да им кажем? Рекох ти, то је била обична екскурзија! Никада не слушаш шта причам! Само су ме родитељи много грдили кад су сазнали“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“