„Медведица ме је закопавала и жвакала“: Сведочења Рускиња које су преживеле сусрет са медведом

Сусрет са „господарем тајге“ у дивљини може бити фаталан. Две жене из Русије које су то доживеле испричале су нам како су извукле живу главу. Њихова сведочења су страшнија од трилера.

Марина Фокина из Сајаногорска (Република Хакасија) је храбра жена. За њу је најлепши одмор боравак у шуми са неколико пријатеља. А буквално 200 километара од њене куће налази се резерват Јергаки, један од најпопуларнијих у региону. Марина већ 25 година посећује овај парк природе, још од виших разреда школе. Тог дана, 12. јуна 2015. године, кренула је у шуму са својим петогодишњим сином, сестром, сестрићем и 72-годишњом пријатељицом. Ноћу, док су сви спавали, у шатор им је упао млад медвед, осетивши мирис хране. Марина му се прва нашла на путу.

„Најпре сам помислила: то се сигурно руши неко дрво“, каже Марина. „Онда ми је кроз главу прошло: вук. Али, испоставило се да је медвед. И почео је да ме уједа.“ Било је веома болно, али Марина се највише уплашила за децу. Видела је како медвед шапом креће на њеног сина. „Тад ми се учинило да му је медвед одгризао ногу и обузео ме је страшан бес! Решила сам да убијем проклетињу“, каже она. Сетила се да је напољу оставила секиру за цепање дрва. Некако се извукла из шатора и сломљеном руком ухватила оружје. У стању шока снага јој је долазила ниоткуда. Али звер ју је приметила и зграбила за ногу. У том тренутку њена сестра, деца и другарица истрчали су из шатора и медведа нико више није занимао, јер су за њега у овој прилици људи били само сметња да дође до залиха хране. Туристи су успели да се живи извуку из шуме и позову спасиоце. А Марина сматра да би, да је тада кренула на њега секиром, то медведа само разбеснело и вероватно би изгубили главе.

Марина Фокина

Лице су јој састављали од делова

„Раније смо медведа виђали само издалека. Знала сам да их тамо има, али ми се чинило да то никада неће имати везе са мном“, објашњава Марина. „Тек касније ми је ловочувар објаснио да управо у том периоду почиње сезона парења и да мужјаци просто полуде. А ми смо им се са својом храном нашли под носом и меда је пожелео да се ослади нашим ђаконијама.“ А медведи имају врло осетљив њух.

Нека од основних правила за туристе гласе: храна се не држи у шатору и обавезно се преко ноћи ватра оставља да гори. Али те ноћи је падала киша и они су одлучили да храну унесу у шатор како се не би поквасила. Управо то је била кобна грешка, признаје Марина.

 Медвед је њеном сину нанео плиће ране на боку и нози, а старијој пријатељици је готово скинуо скалп и она се још није опоравила од шока. Марина је имала још мање среће. Лекари у Абакану, престоници републике, буквално су морали да јој саставе лице од делова. Вилица јој је висила. Медвеђи зуби су прошли буквално на милиметар од њеног мозга и очних нерава.

„Кад сам стигла у болницу, лекари нису веровали да ћу преживети. А већ следећег дана сам почела сама да устајем и чак сам радила вежбе. Уопште нисам ни претпостављала да је ситуација тако озбиљна. Тек касније сам схватила да ништа неће бити као пре.“ Марина данас има 38 година. Имала је већ неколико пластичних операција. Посебно су јој оштећени нервни завршеци на левом делу лица, око јој трепће двоструко ређе него раније. А недавно је поново отишла на ону исту пољану у шуми и тамо везала траку. „Нек сви знају да руски дух не може сломити никакав медвед“, смеје се она.

Марина Фокина

„Гледала сам како ме жваће и молила се“

Али док се у шуми медвед још може очекивати, у граду је његово појављивање потпуно непредвидиво. Наталија Пастернак из Тинде (Далеки Исток) раније је медведе виђала само у зоолошком врту и циркусу. 11. маја 2015. године ова 54-годишња жена је са пријатељицом, 82-годишњом Валентином Городецком, и псом кренула на периферију града да сакупља брезов сок. Другарице су се раздвојиле, јер су на тој пољани познавале сваки грм, с обзиром да су тамо одлазиле већ 15 година. Присуство звери најпре је осетио пас. Била је то медведица стара око четири године, која је, вероватно, после зимског сна тражила храну.

„Пас је оштро залајао и схватила сам да се ближи опасност“, каже Наталија. Затим је видела како између дрвећа искаче медведица и креће према њој. Хтела је да побегне, али се сетила другарице, зауставила се и довикнула јој да бежи. „Мислим да је то била грешка, јер мој крик је уплашио медведицу и она је скочила на мене. Осетила сам да је то крај.“

Зачувши очајнички крик своје другарице, дотрчала је Валентина. Најпре је помислила да су их напали пси луталице, али када је видела како се над крвавом Наталијом надноси медвед, пожурила је да позове помоћ. Међутим, медведица ју је спазила и закачила  шапом по леђима. Траг од њених канџи остао јој је до данас. На срећу, Валентина је ипак успела да побегне и позове помоћ.

 Натаљја Пастернак

Медведица се за то време вратила свом плену: она је Наталију већ била готово закопала, али, када ју је Валентина уплашила, одлучила је да улов пренесе на скровитије место. Наталија се очајнички бранила: хватала се за грмље, за дрвеће, повремено губећи свест од бола. „Знала сам да ћу умрети, али нисам хтела тек тако да се предам“, сећа се она. „Она ме закопава, а ја видим и чујем како ме жваће. Док ме је кидала, молила сам се.“

Ловци су стигли 40 минута касније. Медведица је покушала да их нападне, али успели су да је погоде. Наталију су пронашли захваљујући псу који је почео да лаје чим је угледао људе. Вероватно је преживела само зато што јој медведица није закопала главу, па је могла да дише.

„Медведи обилазе баште“

Медвед јој је у потпуности скинуо скалп, а ноге јој изгризао скоро до костију. „Лобања ми је била огољена, сва у крви и прашини“, сећа се Наталија. „Лекари су ми касније рекли да нису знали како да почну, од чега да крену. Сећам се како су ми секли одећу, а медицинска сестра је рекла: на њој нема места које није повређено.“ После операције авионом је пребачена у Благовешченск, где су јој скидали каишеве коже и крпили је тамо где је није било довољно. Ту је Наталија провела два месеца и до данас се опоравља, не само физички, него и душевно.

Натаљја Пастернак

После тог догађаја је сазнала да су последњих година у граду и други виђали медведе. „Кажу да обилазе баште, дворишта, али нико ништа не предузима“, огорчена је Наталија. У Тинди је дивна природа: брежуљци, шуме. У совјетска времена Наталијини родитељи су овамо дошли у оквиру изградње Бајкалско-амурске железничке магистрале. Касније су се вратили у Дњепропетровск, а она је одлучила да ту остане. Недавно је коначно добила и стан, на који је чакала 20 година. „Раније су била друга времена. Шетали смо у дубини шуме, сакупљали печурке и бобице, никада се нисмо плашили“, каже она. На периферију града Наталија више не одлази.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“