Како су официр из Етиопије и филолог са МГУ постали машиновође московског метроа

Михаил Почујев
Упознајмо најнеобичније машиновође московског метроа и њихов „подземни“ живот.

Ворку Бедасо: „Не желим да се растанем од метроа. Горе на земљи сам већ све видео“

Високи насмејани Ворку је жива легенда московског метроа. На питање како се обрео у „подземљу“ одговара скромно: „Случајно је тако испало“.

Још као млад поручник ратне морнарице Етиопије у совјетско доба је дошао у оквиру студентске размене, најпре 1985. у Грузију, а након пар година у Азербејџан. Док је Ворку овде учио како се гради социјализам, код куће у Етиопији је избио грађански рат, после чега новој држави нису више били потребни официри „старог кова“.

Жена и деца су му остали у Етиопији, нису хтели да се преселе у СССР. Неколико недеља касније се распао и Совјетски Савез, па су страни студенти из Бакуа послати у Москву.

Ворку је у главном граду Русије добио статус избеглице са дозволом за рад, али у кризним годинама није било лако наћи посао. Тада му је пријатељица Олга посаветовала да потражи посао у метроу јер је вичан техници. За пола године, колико је трајала обука, бивши официр је савладао теорију и постао помоћник машиновође.

„Први пут је било све необично, чак сам се мало и уплашио“, сећа се Ворку. „Али некадашња војна обука ми је помогла у послу машиновође. Овде се тражи отпорност на стрес, војничка дисциплина и жеља за радом“.

Напоредо са послом Ворку је уписао Саобраћајни факултет, али није било лако радити и студирати па је 1999. године морао да напусти посао.

Затим је 2010. године пожелео да се врати у метро, а у међувремену је радио у једној логистичкој компанији у Москви и Сочију, оженио се Олгом и добио руско држављанство. Поново је морао да прође пут од помоћника до машиновође прве класе, а данас је сасвим задовољан својим животом: „Занимљиво је управљати возом и лепо зарађивати“. Досада није имао ниједну вандредну ситуацију на послу. Каже да је имао среће.

Додуше, Ворку сада има 62 године и већ размишља о завршетку каријере машиновође. „Кад си млад не осећаш оптерећење, а у мојим годинама је већ помало тешко“, каже он. Желео би да пређе на радно место у депоу московског „подземља“. „Свакако не желим да се растанем од метроа! Горе на земљи сам већ све видео“.

Антон Хлињин: „Све сам рекао о Достојевском, а возове волим од детињства“

Хлињин је на Московском државном универзитету (МГУ) студирао језик и књижевност. Затим је годину и по дана био на постдипломским студијама, али је у одређеном тренутку схватио да на све то треба ставити тачку. Антон је озбиљан човек, али му то не смета да носи „рокерски прамен“.

„На факултету сам имао тему која ми се чинила занимљивом: ’Перцепција стваралаштва Достојевског у скандинавским земљама’“, прича Хлињин. „Тамо је он најважнији писац. Почео сам да се бавим том темом са великим жаром, али сам током писања дипломе схватио да је други аутор то већ детаљно описао, и потпуно сам се разочарао“.

Антон више не жели да се бави науком, али још увек воли књижевност. Пише чак и чланке, додуше на тему железнице. А 2007. године је одлучио да испуни свој дечачки сан и постане машиновођа.

„Још као петогодишњи дечак сам се заљубио у железницу. Најранија сећања из детињства везана су за дизел локомотиву на кружној прузи“.

Хлињин сада има 40 година. Недавно је пре рока добио звање машиновође друге класе када је освојио награду на професионалном такмичењу. Он је у својој каријери, за разлику од колеге Воркуа, имао доста екстремних ситуација.

„Једном је путник пао на пругу у Парку Победе, али сам успео да се зауставим на време. Још увек има ’дигера’ [љубитеља подземних ходника и тунела] који траже невоље у метроу“, прича Антон. „Ја сам као дечак ишао на моделарску, а затим и литерарну секцију. Имао сам шта да радим, а они, изгледа, немају паметнија посла“.

И поред свега, Антон тврди да нимало не жали што је нагло променио професију, мада често сања возове. „Дешавало се да сањам како пролазим на црвено и како ми воз слеће са шина. Сад је већ све у реду, мирно спавам“.

На питање да ли му познавање књижевности помаже у новом послу Антон одговара филозофски: „Опште образовање ми помаже у животу, а посао је део живота“.

Вадим Калугин: „У шпицу возим 2.000 људи“

Није лако поверовати да је овај високи младолики мушкарац један од најстаријих машиновођа московског метроа и ветеран рада. Вадим, додуше, има само 55 година, али је већину живота провео „под земљом“. Сада је машиновођа прве класе. У метро га је довела будућа ташта чим се вратио из армије.

„Она је радила на аеродрому и знала је како изгледа одговоран посао. А допадала јој се и униформа машиновође“, сећа се Вадим. „Узгред, нас понекад зову ’подземни пилоти’. Али пилот у авиону вози 300 људи, а ја у шпицу возим преко 2.000 путника. Наша одговорност је већа“.

По Вадимовом мишљењу, московски метро је и најлепши, а посао у њему је најпоузданији. „Чак и током 1990-их, за време кризе, многи нису примали плате, а машиновођама у метроу плата је увек била редовна а возови су саобраћали по реду вожње. Јер ако метро стане цела Москва ће стати“.

Вадим каже да је у његовом послу најважније строго се придржавати инструкција. „У метроу се све дешава муњевито! Машиновођа нема право да погреши. Мени за 34 године рада ниједном није упућена ниједна примедба“, каже он и додаје да ће догодине ипак отићи у пензију.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“