Једног јануарског дана 2013. године шеф московске полиције стигао је на место злочина. Један човек је убијен усред дана у центру Москве. Метак му је пробио главу и изазвао моменталну смрт. Није било потребе да се претура по новчанику жртве да би се сазнао њен идентитет. Лице Деде Хасана, једног од најутицајнијих босова у земљи, било је исувише добро познато.
Улице руских градова 90-их година су биле поприште криминалне борбе. Али како су обични разбојници постајали утицајни и ауторитативни босови и зашто су их звали „криминалци у закону” (воры в законе)?
Познати и утицајни криминалци постојали су и у време царске Русије, али тек Стаљинове репресије су их издвоје у посебну класу. У гулазима неки затвореници одбацивали су законом уређен свет и стварали сопствену насилну супкултуру која је имала строгу хијерархију, свој језик и неписани „код части”.
Аслајан Усојан
АрхиваКриминалци су одбацивали закон, али су се заклињали да ће живети по правилима, по новом „закону” који су сами створили. Они који би га прекршили често су били осуђени на смрт.
Злогласни бос Аслан Усојан, познат као Деда Хасан, прву казну је одслужио са само 19 година. Осуђен је због опирања полицији, а касније је још неколико пута лежао у затвору због илегалне трговине девизама и пљачке.
Временом Деда Хасан је постао вероватно најутицајнији криминални бос не само у Русији, него и широм Заједнице независних држава.
Мада су Деда Хасан и други мафијашки босови већи део утицаја у руском подземљу 90-их година заснивали на својој насилној природи, немилосрдном опхођењу и спремности да предузму ризике, постојала је и тајанствена церемонија којом им је званично додељивана титула „криминалца у закону”.
Криминално „крунисање” подразумевало је церемонију којом је неко постајао професионални криминалац, односно „криминалац у закону”. Ово звање било је поштовано и признавано у криминалном свету у целој Русији. Пре распада Совјетског Савеза био је то једини начин да неко постане препознат као део мафијашког врха.
Званично је за прикључивање руској мафији било потребно уложити време и труд. Осуђени криминалац који је желео да постане „криминалац у закону” морао је да води „частан” живот у затвору, што значи да није смео да сарађује са затворском управом, већ да на сваки начин подрива њен ауторитет. Морао је такође међу признатим босовима да има покровитеље који би гарантовали за њега.
У том случају постајао би „стремящийся”, односно нека врста претендента на титулу. Информација о томе ширила се криминалним светом и ако се не би појавио нико са информацијом која би урушила углед претендента, позвали би га на скуп најутицајнијих и најмоћнијих криминалаца, који би га испитали о његовој прошлости и проценили његов карактер.
Ако су сви присутни били задовољни одговорима, прогласили би га свог колегу криминалца у церемонији „крунисања”. Церемонија није била посебно свечана, нити је за њу била потребна било каква реална круна. Скуп би једноставно прихватио кандидата као „једног од њих”.
После „крунисања” нови члан криминалне заједнице је морао заувек да се одрекне живота у складу са законом. Он више није могао ни за кога да ради, нити да зарађује новац законитим путем, није смео да служи у војсци нити да сарађује са легалним властима.
А добијао је привилегије које нису имали обични криминалци. „Они су се осећали као браћа и једнаки међу собом. Подржавали су један другог, били су поштени једни према другима и једни друге су чували”, записао је полицијски пуковник и писац Сергеј Дишев.
Распад Совјетског Савеза је, међутим, променио правила. Дивљи капитализам 90-их унео је раздор и међу криминалце.
Некадашња браћа су се окренула једни против других када су почели да деле сфере утицаја. Чак се и њихов изглед је променио.
„Сада се више не одвајају од остатка друштва, избегавају тетоваже које су их раније отворено обележавале као припаднике криминалног света”, записао је Марк Гаелоти, научник који је проучавао руску мафију.
Престала је да важи и забрана да се криминалац бави легалним пословима. Они који су стекли довољно моћи и утицаја почели су да освајају све сфере економије.
Један од мафијашких босова, Шурик Захар, познат по сукобима са чеченском и грузијском мафијом у руској престоници, инвестирао је у производњу алкохола и у дистрибуцију аутомобила. Други, Павел Захаров, који је превозио кокаин из Колумбије у Русију, заступао је нов начин пословања: „Чување залихе илегалног новца је одлична ствар, али криминалци морају да имају стабилну финансијску базу како би данас имали моћ, а такву базу могу да створе босови који инвестирају легалан бизнис.”
У овој кући је ухапшен Захарије Калашов (Шарко Молодој)
SputnikПосебно моћни и сналажљиви криминалци временом су држали значајан део националне економије. Империја Деде Хасана је имала удео у банкама, казинима, хотелима, пијацама, ресторанима и другим бизнисима у Русији, ЗНД, па чак и у Европи.
Па ипак, најрадикалнија промена која је многе криминалце коштала њиховог бизниса био је недостатак поштовања међу њима. Пре 90-их година није било могуће да неко убије „крунисаног” криминалца без дозволе остатка криминалне заједнице. 90-их се то променило. Они који су некада били недодирљиви, убијани су тако често да то више никога није могло да изненади.
Зимског дана 2013. године један од најутицајнијих „криминалаца у закону” тог времена, Деда Хасан, ишао је у своју незваничну канцеларију која се налазила у једном ресторану у центру Москве. Није ни чуо пуцањ, јер је убица користио „Вал”, совјетску нечујну аутоматску пушку. Његова смрт означила је крај једне епохе.
Прочитајте такође! Руска мафија: где је, шта ради
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
