Зашто су Руси ТОЛИКО опседнути оградама?

Александр Рјумин/ТАСС
Необична навика да се свуда подижу ограде заправо је несвесни порив и ми смо у његовој замци.

Сигурно сте некада имали овакав кошмар: треба негде да стигнете, али не можете да напустите собу. Заглавили сте се. Врата која треба да су отворена, затворена су. Тамо где сте се надали да ћете наћи пролаз налази се висока ограда. На месту где се испод плафона види зелена табла EXIT налази се намрштени чувар и он је категорички против да ви туда прођете. Нашли сте се у клопци. А притом пропуштате нешто важно: авион, мамин рођендан, састанак, било шта. Будите се обливени хладним знојем. Да, на срећу, био је то само сан. Или можда није? Зато што ако живите у Русији, можда је то ваш живот.

Љубав према оградама, кордонима, контролним пунктовима, затвореним вратима у Русији би се могла упоредити можда само са љубављу према грицкању семенки или према ношењу тренерки. Ипак, стиче се утисак да ограде волимо мало више. Оне су безбројне. Све је ограђено: болнице, школе, травњаци, продавнице, паркови, старе цркве, нове цркве. Ми ограђујемо сваки приватни посед према сопственим могућностима, али увек и свуда. И ако у томе још има смисла, тешко га је наћи у оградама које се пружају дуж јарака, насипа, мочвара и падина.

Погледајте само ово.

Ми то обожавамо.  

Чак и после смрти.   

Али постоји једна специфичност код руских ограда: у њима увек постоји рупа. Ограде у Русији су непоуздане и ретко нас стварно од нечег чувају. Зашто су нам онда потребне?

Споменик совјетском сну

То, наравно, не значи да овде сви пролазе кроз туђе ограде, али ми знамо да у случају потребе никаква ограда никога неће зауставити. У Русији не постоји страхопоштовање према приватном поседу као, на пример, у Сједињеним Државама. Ок, знамо да ограде не могу да надокнаде ту нашу слабо развијену институцију власништва, али такође знамо и да ако нешто не оградимо, онда ће то заузети други. То је лекција коју смо научили, проливши крв и зној. Како пише новинар Максим Трудољубов, аутор књиге „Људи иза ограде. Приватни простор, власт и власништво Русије”, ограде овде воле јер су оне „биле и остале споменик сна о приватности који није до краја остварен”.

У Совјетском Савезу постојао је примат колективног над приватним, а сећање на то доба као да је генетски уткано у још неколико генерација (најмање три). У заједничким становима (тамо где су потпуни странци делили туш, тоалет и кухињу) у Москви, на пример, живео је велики број људи. Приватност? Просто још један совјетски сан.

Тек 90-их година, већ у постсовјетској Русији, у градовима су почеле да се појављују ограде и рампе око парцела са статусом private. Почетком 21. века ограде су почели да постављају сви редом. Оне су се понекад појављивале на празној парцели поред саме куће. Колико у земљи има ограда не зна се, али су неки људи покушали барем делимично да их преброје. Према верзији неких урбаниста, има их довољно да се пруже по екватору земље више од 50 пута.

А шта је са поверењем? Економиста Александар Аузан је измислио нови начин процене социјалног капитала и то у оградама. Испоставља се да између ограда и нивоа поверења међу људима постоји обрнута пропорција: што је мање поверења, то је више ограда.

Била сам дете када сам оцу помагала да парцелу наше куће опаше оградом. Била је то сива, неугледна, али непробојна ограда од метала и ми смо били први у нашој улици који су је поставили. Било је то почетком 21. века, у време када су свуда почеле да ничу ограде. Смисао наше био је у томе, како сам схватила из речи родитеља, да нико не види чиме се ми бавимо у дворишту (комшије нам, наводно, завиде). А шта се дешавало у нашем дворишту? Ништа! Ја сам се играла са псом, а мама је сушила веш. Ни од кога та ограда није могла да нас заштити (ја сам је прескакала за пар секунди), али зато је брижљиво чувала нашу приватност.

На крају су нас опљачкали. Нисмо били богати, али су комшије, а онда и лопови, у то поверовали. Моји родитељи су вероватно мислили да је висока ограда један од показатеља успеха, као велики аутомобил или луксузна ташна. Испоставило се да је то комад метала који нас је одвојио од окружења, створио завист и моју маму оставио без минђуша. После тога смо на прозоре ставили решетке.

Скривена потреба

Идеја апсолутне ограђености чини друштво интровертним, затвореним и нервозним, у вечитом страху за своју безбедност. Сви ми још увек верујемо да нам ограда даје мирнији сан, али није тако. Она ствара још већу жељу да се ојачају преграде, кордони, границе. Када се нађете у Русији, тешко можете да не приметите како ту има много обезбеђења. Они су свуда: у продавницама, ресторанима, на сваком спрату пословне зграде (а камере притом нису склоњене). По броју полицајаца у земљи ми смо међу водећим земљама (заједно са Кином и САД): код нас их има 746 хиљада.

Истовремено су ограде атрибут наше психолошке удобности. Ако Руса поставите у неограђен, отворен простор, он ће доживети трауму (зато, очигледно, код нас нису заживела разна отворена поткровља и станови-студије као концепт становања). Чак и канцеларија Russia Beyond, која је генерално отворени простор, има мини-преграде или „ограде” око сваког стола и једну ограду-зид на средини просторије.

А шта мислите, колико врата нам је потребно да бисмо се осећали заштићено у сопственом стану? „Како бисмо ушли у свој стан, морамо проћи у просеку кроз петоро армираних врата: три на улазу у зграду, четврта у предворју на нашем спрату и пета на улазу у сам стан. Код нас не постоји такав ниво опасности, ми не живимо у Јоханесбургу, ни у Колумбији” – истиче професор политикологије на Научноистраживачком универзитету „Висока школа економије” Сергеј Медведев.

Не мислим да је Русија земља будала и мазохиста, људи који обожавају да се провлаче кроз уске пролазе уместо да слободно шетају унаоколо. Нити да лавиринти ограда чине наш живот једноставнијим. Ако ћемо поштено, ми чак дубоко у себи схватамо да би без ограда можда било боље, али не можемо да се одупремо архаичној тежњи да се увучемо у неки систем и ред, да оградимо простор, да га рашчланимо, да у ходник поставимо неког чичу да надгледа. То је ирационално осећање, последица тоталитарне државне прошлости и неких каснијих шокова. Али као сваком остатку прошлости, једном ће и томе доћи крај.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“