Једном сам у марту отишао код пријатеља. Гледам и не верујем. Код њега и даље стоји окићена новогодишња јелка у пуном сјају. Јелка је, наравно, вештачка, па се није претворила у суво стабло са голим гранчицама. Питам га: „Јел то код вас још Нова година?” Пријатељ одговара са осмехом: „Да!” И додаје: „Али ускоро ће и томе доћи крај.”
Следећи пут долазим код њега усред лета. Јелка и даље светли. Питам га: „Још је ниси склонио?” Пријатељ објашњава: „Па сад је лето, изгледа страва, зар не?”
Уследила је моја јесења посета. Јелка је и даље на свом месту. Више га ништа не питам, али он сам каже: „Ускоро ће Нова година, зашто бих је склањао?”
Нова година је омиљени празник у Русији. Ниједан други му не прилази ни близу. Совјетски празници су одавно заборављени, само они којима је преко 50 још би могли да славе Дан Октобарске револуције. Црквени празници се обележавају, некада масовно, као на пример, Васкрс. Сви воле да се провеселе, чак и они који нису верници. Али Нова година је ипак омиљена.
Сергеј Фадејичев/ТАСС
Куповина и кићење јелке је велика радосна церемонија. И за децу и за одрасле. Однедавно постоји и нови обичај да се јелка прикаже на друштвеним мрежама, да се човек мало похвали.
А онда празници прођу и дође час да јелка оде. Али на ову неминовност људи у Русији одговарају: „Нека стоји до Старе Нове године”.
Али и то прође. Они најнестрпљивији тада коначно склањају јелку. Ако је права, просто немају избора: иглице опадају и дрво се суши.
Међутим, ако је јелка вештачка, не мора да се жури. Нека стоји до краја зиме. Лепо је, свечано, пријатно. Никоме не смета.
Прође и зима. Само код оних најупорнијих јелка се и даље шепури. Понекад до краја марта или чак априла, када се већ отопи снег и почне да ниче нова трава. То чак подсећа на неко такмичење: ко ће дуже да држи јелку. Људи се на друштвеним мрежама хвале: ми нашу још нисмо склонили!
И нико се не чуди. Напротив, људи се радују и подржавају такве максималисте.
А сада основно питање: зашто заправо тако дуго чувамо окићену и светлуцаву јелку?
Сергеј Фадејичев/ТАСС
Мислим да је одговор прост. Живот у Русији није баш весео. Посебно не у провинцији. Ни у нашим градовима нема много привлачности. На страну Москва и Петербург. Наша земља је огромна. Типичан руску град је мали историјски центар са пар цркава и три виле. А око њих су солитери, фабрички димњаци, бетонске ограде. Наљчик се не разликује од Абакана, нити Перм од Јужно-Сахалинска. Да, само је пејзаж другачији. Све остало је стандардно и тужно. Ако не рачунамо нове тржне центре, који се ретко могу назвати архитектонским достигнућима.
Тако да је јелка са светлуцавим куглама и блиставим лампицама наш мали естетски изазов потпуно монотоном окружењу. Дан проводите на послу, ходате неугледним улицама, свраћате у идентичне продавнице. Враћате се кући, у мали стан са две собе и кухињом. Ту је обичан намештај, из Икее или из још совјетских времена. Али и један извор радости: новогодишња јелка! Довољно је да је погледате и нешто вам заигра у души.
Валериј Матицин / TASS
Уверен сам да се из истог разлога наше жене тако упадљиво шминкају. Јер између бетонских зграда желе да изгледају привлачно, ефектно, да буду контраст суморној реалности. И мушкарцима се то допада.
Ми, Руси, волимо све што је блиставо и упадљиво, само живимо у окружењу сивила и његових 50 нијанси. То је парадокс нашег живота.
Новогодишња јелка је бар некаква алтернатива.
А постоји још један разлог. Скидање украса, враћање играчака у кутије није баш привлачан посао. Пре би се рекло да је сасвим невесео. И ми одмахујемо руком: „Ма сутра ћу.”
Али сутра никако да дође. Осим тога, никуда не журимо. Следећа Нова година се већ ближи.
Прочитајте такође! Како су Руси престали да верују у Деда Мраза?