Где су странци и Руси могли да „попију неку“ у Совјетском Савезу?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Барови за странце са лоповима и проституткама

Бар у хотелу „Интурист“, Москва, 1974.

Ј. Левјант/Sputnik

Један од првих совјетских барова при хотелу „Европа“ у Санкт Петербургу имао је врло високе лукове на мермерним стубовима, витраже и елегантне кожне фотеље.

„У хотелу је била мала просторија за одмор, белетаж где је стајао клавир. Из бившег ловачког кабинета Николаја II смо узели креденац од изрезбареног дрвета па смо доњи део користили као бар, а на горњи смо поређали напитке“, прича Александар Кудрјавцев, један од првих бармена у СССР-у.

Летња башта ресторана „Крыша“ у хотелу „Европейская“ (данас Гранд Хотел „Европа“), 1985.

ДмитријевSnik/Sputnik

Такви барови при скупим хотелима попут „Москве“, „Берлина“ и „Метропола“ почели су да се отварају 1965. године ради странаца који су желели да виде како изгледа социјалистичка земља.

„Првог дана кад је отворен бар дошао је неки Швеђанин, мој први гост, и наручио ’вотку тини’. Тада је у Европи био обичај да се скраћују називи коктела, па се уместо ’вотка с мартинијем’ говорило ’вотка тини’“, прича Кудрјавцев. „Он виде да сам ја збуњен па рече: ’Знате, некад сам волео драј мартини, а сада сам прешао на вотку’. И ја одмах схватих да он хоће вотку помешану са мартинијем. Тако сам добио своју прву напојницу, први долар који сам затим окачио на зид“.

Ингредијенти алкохолних коктела ресторана „Метрополь“: вотка „Кристалл“, минерална вода „Нарзан“, конзервирани ананас, лимун и сок од парадајза, 1983.

М. Анфингер/Sputnik

Ти барови су добили назив „девизни“ јер су гости плаћали страним девизама. Кудрјавцев каже да су их чак и у бару пратили агенти КГБ-а, са којима су обични бармени морали да „сарађују“.

„Кад видим да се гост спрема да оде, ја морам да намигнем агенту у цивилном оделу који стоји поред улаза у бар“, објашњава он.

Бар у хотелу „Интурист“ у Ростову на Дону, 1973.

В. Козлов/Sputnik

Обичним грађанима није био дозвољен приступ таквим местима. Чак је и дипломатама саветовано да не свраћају. Полиција је будно мотрила на улаз у бар. Али зато се дешавало да у бар „случајно“ сврате совјетске проститутке. Кудрјавцев прича како су странци често одлазили са њима, а те девојке су после „обављеног посла“ имале разговор са правосудним органима.

Барови за совјетске грађане са ликером и тадашњим „шминкерима“

Омиљено место совјетске интелигенције био је „Коктел-хол“, који је отворен још током 1940-их. Ентеријер је био веома лепо уређен, са спиралним степеништем, стубовима и скупим лустерима. За шанком су радиле искључиво жене. Служиле су пунч, кафу са ликером, коктеле и алкохолна пића са воћем.

Коктел хол

Archive photo

„Седнемо испред шанка на високу округлу столицу која се врти и цевчимо на сламчицу некакав пунч од вишања, нешто између воћне вотке и слатког вина, али много укусније и од једног и од другог. Можда се мало заврти у глави, али не можеш да се опијеш“, причао је главни уредник издавачке куће „Художественная литература“ Александар Пузиков.

Међу гостима су биле дипломате, писци, „совјетски шминкери“ (ексцентрично одевена омладина), пензионисани официри, па чак и војници са фронта, али су сви морали носити кравату – то је био обавезан део дрес кода. Многи су стављали смешне кравате у бојама, а неко је чак качио на врат и чарапе на ластишу.

Истина, прича се да је „Коктел-хол“ направљен да би се у њему вребали шпијуни и људи антисовјетских схватања.

„У Стаљиново време ’Коктел-хол’ је постојао да би се открили људи које интересује Запад, и да би они касније негде на другом месту били ликвидирани. Тај принцип је нарушен када су после Стаљинове смрти тамо почеле рације, и одмах су сви престали да одлазе“, каже џез музичар Алексеј Козлов.

Ресторан „Праг“. У сали руске кухиње.

С. Жабин/Sputnik

Прави луксуз је био ресторан „Праг“ („Прага“) у центру Москве. Тамо се могло попити оригинално чешко пиво, а љубитељи жешћих напитака су имали на располагању вотку, коњак и шампањац, као и порто и обична вина, пише „Вечерняя Москва“ позивајући се на Иљу Кузњецова, познаваоца историје Москве.

Сала ресторана „Арагви“, 1978.

Галина Кмит/Sputnik

Током 1930-их је био популаран и ресторан „Арагви“. Он је био чувен по грузијским винима и гласинама о тајној сали у коју су довођене престоничке лепотице да задовоље потребе чланова Централног комитета Комунистичке партије СССР-а. Такође се причало да су лепотице после тога ишчезавале без трага.

Летња башта кафеа „Лира“ на Пушкиновом тргу. СССР, Москва, 1. јул 1987.

Валентин Собољев/TASS

За ђускање и плес био је задужен бар „Лира“ на Пушкиновом тргу. Тамо је била музика уживо.

Кафе-бар „Шоколадница“ на Октобарском тргу, Москва, 1968.

Вјачеслав Рунов/Sputnik

Као „завршница“ после неколико сличних места служио је кафе-бар „Шоколадница“ у московском парку „Горки“. Посебно су жене волеле тамо да пију ликер „Абрикосовиј“ (од кајсије) и порто „72“.

Пивнице и бифеи са криминалним елементима и тучама

Обичан совјетски грађанин могао је попити чашицу у бифеу (на руском „рюмочная“, место где су нуђена јака алкохолна пића – ред). После Великог отаџбинског рата појавило се много таквих места, нарочито у Санкт Петербургу.

Пивница „Магазин № 32“, 1983.

Из архива Павла Сергејевича Сухарјова

„На углу улице Мајаковског и улице Некрасова био је један такав, сав никакав, пун инвалида без ногу. Заударао је на некакву сирову овчију кожу, и стално је у њему било неког нереда, галаме и туче“, сећао се касније писац Валериј Попов.

Пивница „Ладья“

Из личне архиве

Крајем 1960-их су у СССР све чешће отваране пивнице, где је свако могао да уђе и попије неку. Једна од најпознатијих била је пивница „Јама“. Модни креатор Јегор Зајцев каже да су у њу свраћали криминални елементи, песници, музичари и обични студенти. Није било столица, сви су стајали, али и поред тога су се пред шанком правили редови јер није било места за све заинтересоване.

Љубитељи пива са криглама, 1961-1969.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ

„Тамо је била врло пријатна атмосфера. Људи су пили пиво, јели морске рачиће и разговарали о свему и свачему, између осталог и о музици. Било је ту неке романтике. Било је некаквих типова са тетоважом, бивших спортиста, пропалих глумаца“, каже Зајцев.

Популарна је била и пивница „Жигули“. Тамо је точено совјетско „Жигуљовско“ пиво, а уз њега су нуђени кувани ракови. Ово место је у неку руку био еталон совјетске, а затим и руске пивнице. Пивницу “Жигули“ је 2012. године посетио и председник Русије Владимир Путин.

„Пивной зал“ (Пивница), 1975.

Валериј Усманов

А било је и киоска са пивом, и то широм СССР-а. Као и за многе друге намирнице, и ту се чекало у редовима, а оне који хоће да приђу преко реда звали смо „душмани“, прича Марк Готлиб, заменик главног уредника листа „Новая Сибирь“.

То пиво је точено у стаклене тегле од три литра, па чак и у канистере од десет литара, а појединци су га пили из обичне кесе, пробушивши претходно рупицу у њој.

Аутомати са пивом.

Archive photo

И најзад, у појединим баровима су били и аутомати са пивом. Купи се најпре жетон, убаци се у аутомат, окрене се ручка и кригла се напуни до врха. Стручњак за историју Кирова (955 км од Москве) Јевгениј Пјатуњин каже да су људи знали како се то пиво може добити бесплатно. „У жетону се пробуши рупица, веже се за врпцу и све се то премаже сапуном. Само гурнеш, сачекаш, па и извучеш. И тако пијеш до миле воље, тачније, док ’бармен’ који продаје мезе не истрчи и отера љубитеље бесплатног пива“, написао је Пјатуњин у својој књизи „Трактат о пиву“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!