У данашњој Русији је „дача“ најчешће прилично квалитетно направљена и лепо уређена кућица изван града са малим плацем око ње. То може бити чак и вила са високом оградом, водоводом и (понекад) грејањем. Сам појам „дача“ се у руском језику појавио још у 18. веку. Угледне велможе и племићи су тако називали своје имање са дворцем у коме нису живели све време, него су навраћали понекад, углавном преко лета. Совјетска „дача“ је сасвим другачија појава.
Леје са јагодама на плацу са кућом изван града.
Пре свега је то било место где су становници градова могли да гаје воће и поврће. Такве плацеве са кућицом су чак и бесплатно добијали припадници различитих служби, функционери, војна лица, просветни радници, чланови савеза архитеката, писаца, сликара и многи други. Добијали су их и обични совјетски службеници. Најчешће је то била дрвена кућица са малим плацем око ње, обично шест ари.
Подмосковске викенд-куће
У СССР-у су постојала читава баштенска друштва у неколико улица, где је прављен велики број кућица, све једна уз другу, а међу њима само ниска ограда. Понекад су две породице могле да користе две половине исте куће, с тим што су им улази били са супротних страна.
Викенд-насеље у Подмосковљу
Иако прилично тесне, те кућице су биле најомиљеније место на које је човек могао побећи из града. Јесте мали плац, али је свој. Ту је човек у совјетско доба могао потпуно да се опусти.
„Дача“ машиновође Бајкалско-амурске железничке магистрале код Иркутска
Они који нису добили викенд-кућицу могли су добити плац од баштенског друштва, и на том плацу су садили своју башту, а затим повремено долазили и одржавали је, а на крају убирали плодове. Најчешће су садили кромпир, купус, јагоде и др.
Балерина Маја Плисецка у викенд-кући
Мали совјетски станови су били тесни, и зато су многи у викенд-кући држали одело, књиге, делове намештаја и све што им је било жао да баце, а нису могли да држе у стану.
Чак и данас се „дача“ користи као место за „рециклажу“. Појавио се и читав покрет баштенске „уметности“, понекад прилично ниског квалитета.
Инжењер фабрике тешке машиноградње у граду Електростаљ
Викенд-куће често нису имале грејање. Први пут у години тамо се одлази на мајске празнике. Тада се викенд-кућа „деконзервира“, тј. обавља се генерално чишћење, отварају се прозори, расклапају се делови намештаја који стоје напољу и све се доводи у ред.
Совјетски космонаут Владислав Волков на „дачи“ са женом и тастом
С обзиром на летњи карактер „даче“ и чињеницу да се тамо одлази углавном преко викенда, у њој најчешће није увођена вода и канализација. Сви су имали специјалне умиваонике са малим резервоаром и механичком славином. Вода је текла на земљу или у лавор. Клозет је био напољу. Понеко је имао и летњи туш, за који се вода у црним резервоарима загревала на сунцу.
Умиваоник
Зими скоро нико није одлазио на „дачу“. Ако је неко имао пећ, евентуално би дошао на новогодишње празнике, али и тада је кућица морала добро да се загреје.
Чишћење снега на „дачи“
Радови у башти на викенд-имању изван града
Совјетски грађанин практично није умео да се одмара. Ако му се посрећи, могао је евентуално да добије „бању“ или „море“ и да тамо проведе две недеље. Али ко год је имао „дачу“, он је најчешће ту проводио свој годишњи одмор.
Познати дечији хирург Немсадзе са грабуљама
У викенд-кући никад нема времена за одмор, јер има много посла. Тамо се стално нешто поломи или поквари, па то треба поправљати.
Послови на викенд-имању
Чак и ако је све било у реду, свеједно није било краја дотеривању и улепшавању плаца. Увек се нешто може додати – туш, летња веранда или нешто треће.
На веранди
Поред тога, много времена и снаге је одузимала башта. Требало је посадити, па онда плевити, заливати и одржавати, штитити од штеточина, а на крају убирати плодове. Најчешће су ти послови одузимали људима сваки викенд и цео годишњи одмор.
Циркусант Олег Попов у викенд-кући са родитељима
Једино време за одмор било је када дођу гости. Тада се у самовару загрева вода за чај, поставља се трпеза напољу и гостима се нуди домаћи слатко од сопствених плодова.
Девојчица на „дачи“ у Подмосковљу
Током летњег распуста деца су могла отићи на неколико недеља у пионирски камп, а преостало време би проводила у викенд-кући са бабом или дедом, да се не досађују у граду (а и да не сметају родитељима). Најчешће су и родитељи узимали годишњи одмор за време распуста и проводили време на „дачи“ заједно са децом.
Тата и син у викенд-кући
У великим баштенским друштвима увек је било много деце. Она су се данима играла и одлазила некуд у групама. Посебно је било занимљиво ако негде близу има река или језерце, или бар већа бара.
Деца у старим оделима „за дачу“. Сви обавезно носе гумене чизме
Деца су облачила управо оно старо одело које је држано у викенд-кући (и могло је слободно да се испрља), тако да су често изгледала прилично „запуштено“. Али управо је у томе и била чар, јер је свима досадила чиста и опеглана школска униформа.
Стаљин са ћерком Светланом и Лаврентијем Беријом на „дачи“ у Сочију
Стаљин је много волео своју „дачу“. Заправо, он је имао 12 викенд-кућа. Неколико у Подмосковљу, а такође у Сочију, у Абхазији и на Криму. Волео је да ради у тим резиденцијама и да ту прима министре и функционере.
Маршал Георгиј Жуков у викенд-кући изван града
Своје „даче“ су имали и други генерални секретари после Стаљина, као и високи функционери, представници совјетске номенклатуре и генерали. Истина, та имања нису имала само шест ари, као код обичних људи, него понекад и цео хектар.
Леонид Брежњев на „дачи“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
