Како странци долазе у Русију да раде и поред пандемије

Russia Beyond (Photo: Из личне архиве, VladSt/Getty Images)
Страни стручњаци који су за време епидемиолошких ограничења дошли у Русију да раде причају каква је разлика између њихових очекивања и стварног стања. Најпре су чекали у великим редовима да добију визу, затим су прошли кроз двоструки карантин, а сада немају могућност да се често виђају са породицом. Али се не кају што су дошли.

И поред затворених граница и ограниченог кретања због пандемије коронавируса, страни стручњаци ипак долазе у Русију да раде, и њихов број се чак повећао.

Према подацима агенције Intermark која помаже експатријантима у Русији, током првог полугођа 2021. године издата је 21.000 дозвола за рад висококвалификованих стручњака, што је знатно више у односу на 7.000 дозвола издатих 2020. године. Пре пандемије, у првом полугођу 2019. године, издато је само 16.000 дозвола. Представници агенције кажу да је пораст дозвола, по њиховом мишљењу, условљен нереализованим дозволама из 2020. године, јер су оне тек сада издате.

Концепт сигурног транспорта (са заштитном маском и у таксију).

Већ дуже време стручњаци долазе из истих земаља. На првом месту је Француска, затим следе Италија, Немачка, Јапан, Норвешка, САД и Велика Британија. Занимљиво је да сада експатријанти не долазе само у градове попут Москве, Петербурга и Јекатеринбурга, који имају преко милион становника, него и у мање градове где се налазе предузећа њихових компанија.

На рад у Русију најчешће их позивају међународне компаније у сфери FMCG (робе широке потрошње) и IT сектору. Поразговарали смо са експатријантима који су дошли у Русију у ово време када цео свет трпи невољу. И поред потешкоћа везаних за долазак, нико од њих се није покајао што је дошао.

Георг Висмајер из Немачке

„Због пандемије сам имао необично искуство. Ангажовали су ме онлајн, тако да сам од јесени 2020. године током неколико месеци радио на даљину, све док нисам допутовао у Москву“, каже Георг Висмајер. Он се у марту 2021. године придружио петрохемијској компанији СИБУР као шеф одељења за развој и иновације.

Георг је по образовању дипломирани хемичар. Током своје дуге каријере радио је у великим компанијама у Немачкој, Белгији, па чак и Јапану, али каже да је још као студент желео да ради у Русији. „За Русију сам почео да се интересујем још пре 30 година, када је то био још Совјетски Савез. Иако сам рођен у Западној Немачкој, учио сам у школи руски као други језик (добровољно) и сећам се како смо читали доста тешке текстове и проучавали руску књижевност. И кад сам хтео да дођем у СССР земља се распала, тако да се моји планови нису остварили“.

„Најпре сам мислио да ћу два пута недељно путовати из Русије у Немачку, али је то прилично тешко извести јер Немачка не признаје руске вакцине, а Русија не признаје европске“, прича он.

Због тога Георг засад не жури са повратком у отаџбину. Примио је „Спутњик V“, а код куће га чека карантин. „Али ми треба да поштујемо правила, наравно, јер је пандемија глобално питање“, сентенциозно додаје и каже да се радује што у Москви може да посећује ресторане и друга јавна места без тестирања и кодова, што у Немачкој није случај.

Сада он покушава да попуни празнине у руском језику: „Имамо преводиоца за пословне разговоре, али је сва документација на руском, тако да свеједно морам учити језик због посла“. Додуше, он нема времена да се озбиљније позабави тим питањем јер је веома посвећен новом послу. Георг се бави увођењем нових технологија помоћу којих производња може да постане еколошки чистија, а такође подржава студентске „зелене“ старт-ап пројекте.

„Ми треба да размишљамо о преради хемијских супстанци и о томе како да смањимо емисију угљен-диоксида у атмосферу. То је један од кључних момената мог посла“, каже он. „Међународни проблем се састоји у томе што је материјал за секундарну прераду скупљи и потрошачи нису спремни то да плате. Због тога ја сматрам да ми треба да направимо инфраструктуру за прикупљање секундарних сировина и да поједноставимо процес прераде“.

Фабрике компаније СИБУР налазе се у различитим регионима земље, тако да Георг често путује у Тобољск, Томск, Вороњеж, Нижњекамск и Перм. Он каже да би хтео да путује Русијом и као туриста. Сада чека да му супруга добије визу, али то у овим околностима траје далеко дуже него раније.

Лук Корнфорт из Велике Британије

У последње време је профил експатријанта у Русији претрпео извесне измене. Данас је већи број стручњака старих између 25 и 35 година, а компаније ангажују и менаџере средњег нивоа, понекад чак и стажере. Лук има 23 године, ради у PR агенцији EM. Почео је крајем 2020. као стажер, а сада је постао менаџер.

На факултету је учио руски и арапски. Пола године је студирао у Санкт Петербургу, и тада је путовао Русијом. „Био сам одушевљен овом земљом, и када сам се вратио у Велику Британију почео сам да тражим могућност да поново дођем“, каже он.

Најпре је радио као предавач енглеског језика, а затим је добио позив од агенције EM и дошао у Москву. Пре пар месеци је путовао кући и морао је да проведе у карантину два пута по две недеље: једном кад је ушао у Велику Британију, пре него што ће се вакцинисати, и други пут када је ушао у Русију.

„Већина мојих колега су Руси, али овде раде и људи из целог света – из Њујорка, Лондона, Луксембурга, Беча... Клијенти су такође интернационални“.

Лук је посетио Виборг, Казањ, Волгоград, Астрахањ и Дагестан. Највише су му се допале планине. Он каже да увек радо комуницира са Русима, али му је тешко да прати разговор у већем друштву, када се сви убацују једни другима у реч. Али ако странац чак и не зна руски, он у Русији неће пропасти, каже Лук.

„Од свег срца препоручујем свима да посете Москву и Петербург. Оба града су веома дружељубива, много људи говори руски. Чак и ако не знате језик, ипак ћете моћи да се спријатељите са Русима у вашем окружењу“. Он планира да остане овде најмање 3 године, док му важи виза. А можда ће остати и дуже.

Рајан Малон из Велике Британије

„Цео локдаун сам провео у Москви и радио на даљину“, каже 29-годишњи Рајан. „У канцеларије смо се вратили тек почетком априла“. Он је на Кембриџу студирао руски језик и књижевност, 2014. године је био у Москви на стажирању и после тога је жарко желео да поново дође овамо. И поред филолошког образовања, заинтересовао се за банкарски посао, па је годину и по дана радио у филијали руске компаније „ВТБ Капитал“ у Лондону, а почетком 2020. године је најзад прешао у њихову московску канцеларију.

Овде је он једини странац. Често помаже колегама и проверава документацију на енглеском. Рајан течно говори руски, али каже да му је ипак тешко да схвати поједине званичне документе. „У јануару сам посетио родитеље у Јужноафричкој Републици, и због нових ограничења сам се 4 месеца задржао у Кејптауну. На крају сам се упознао са Русима који су ми објаснили шта треба да урадим да бих се вратио у Москву, јер је било прилично тешко снаћи се“, каже он.

Рајан је досад обишао Златни прстен, обалу Црног мора и Санкт Петербург, али каже да би убудуће хтео да живи у Москви. „Москва је један од најбољих градова на свету. Ја сам се заљубио у њу“, каже он. Русе у шали пореди са јајима. Каже да су споља чврсти као кремен камен, а у души су добри и нежни.

„Ако човек хоће да буде прихваћен у руском колективу, чини ми се да треба да разуме бар разговорни руски језик. Што више схватате, лакше комуницирате и не затварате се у себе. Поред тога, Руси много воле када неко покушава да говори руски“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“