Да бисмо што веродостојније дочарали „занат“ провалника у СССР-у одмах ћемо дати реч професионалцу. Можда је такав приступ помало неочекиван!
„Увек сам почињао да се припремам месец дана раније“, причао ми је средовечни провалник из Санкт Петербурга. „Требало је имати мањи капитал да би се откупио цео купе у возу који иде на југ, рецимо у Сочи. На дан поласка воза почињало је и моје ’позориште’. Дотрчавао сам на станицу тобоже задихан и тражио одговарајуће клијенте, тј. породицу са дететом, људе који су већ купили карте у кушет вагону у ’мом’ возу. Затим би почело њихово ’обрађивање’. Почео бих да их убеђујем да сам откупио цео купе за своју породицу али ми се ћеркица разболела и жена је остала са њом, а ја сам не могу да поведем петогодишег дечака. Али пошто је на послу одмор већ прописан, штета је да карте пропадну! Да не бисте можда ви желели да пређете из свог кушет вагона у мој купе и да платите бар половину или чак четврт цене, није битно, купе је и онако већ плаћен!“
Од Лењинграда до Феодосије воз путује дан и по и ко би хтео да проведе то време у отвореном вагону за спавање где путници стално пролазе испред носа, када постоји могућност путовања у затвореном удобном купеу! А и овај човек је нормалан, „наш човек“, размишљају родитељи... У таквом „обрађивању“ увек помаже чињеница да воз креће буквално за 10 минута и да треба што пре одлучити. Тако ја на крају путујем са породицом у купеу на југ.
А тамо ја већ имам све везе са спроводником вагона, успем да набавим и коњак и мезе, тако да глава породице и ја већ пушимо на платформи између купеа, а ја сам весељак и шаљивџија, душу сам дао за друштво... Причамо једни другима ко где живи у Лењинграду, како је план тих станова идиотски осмишљен... (а са мном је лако разговарати о распореду просторија у становима јер ја све типске станове познајем као свој џеп... Тиме се бавим. Али моји сапутници, наравно, то не знају).
– Ево недавно сам купио пољску витрину. То вам је, знате, згодан ормарић, ту можете да држите уштеђевину, – причам ја држећи чашицу.
– Ма шта вам је, ко сад држи уштеђевину у витринама, данас толико има крађа! Ми наше паре чувамо у веш машини испод прљавог рубља, – каже супруга.
Док воз стигне у Сочи ја већ имам и адресу њиховог стана (пише у пасошу) и отиске њихових кључева, које сам направио док је цела породица чврсто спавала, јер сам ја и родитеље и дете добро измрцварио причицама до четири сата ујутру. И док се породица лепо забавља ја се већ следећим возом враћам у Лењинград и тамо тихо и лагано „почистим“ њихов станчић. Пар таквих гостовања у сезони довољан је да лепо живим до наредног лета.
Штедна књижица банке „Сбербанк СССР“.
Public domainУ Совјетском Савезу није било банака. Сматрало се да у социјалистичком друштву нема места за зеленашење. Грађанима је нуђено да своју уштеђевину чувају у штедној благајни. Али људи у Совјетском Савезу већином нису били финансијски потковани па су нерадо држали новац „на књижици“. А они који су се разумели у новац нису хтели да се гурају у редовима да би подигли готовину. Радије су чували уштеђевину код куће или су је улагали у скупоцене ствари које су затим могли препродати на црно, и то је пре свега био накит, а такође магнетофони, телевизори, ручни сатови, бунде и кожне крзнене јакне. Све је то био омиљени плен провалника.
Ти лопови су имали и своје специјализације. Једни су упадали у станове кроз прозоре, а понекад су се конопцима спуштали са крова. Они су се звали „форточники“. Други су обијали врата и сефове понекад калаузима, а понекад и озбиљнијим средствима. Звали су се „медвежатники“. Колала је легенда о металним вратима која су извучена из рама помоћу дизалице за камионе, постављене између врата и носећег зида.
Свака већа крађа је почињала, пре свега, праћењем ситуације. Бивши провалник који је дао интервју за украјински лист „Сегодня“ прича: „Најпре споља посматрамо насумично изабрану зграду, бирамо станове који издалека изгледају богатије од осталих, јер имају скупе завесе или застакљену терасу. Чим су власници тако нешто себи приуштили значи да морају имати неку уштеђевину. У једном улазу не разматрамо само један, него три или четири стана. Пре свега, гледамо какве су браве. Открићу вам професионалну тајну: што више брава, врата су слабија! Другим речима, ако видиш 5 или 10 брава, онда знаш да не треба губити време на њих, једноставније је извалити довратник. Али то није за провалнике јер има много буке, а ми дејствујемо брзо и неприметно“.
„Ако мало дуже пратимо неки стан можемо обратити пажњу и на аутомобил који имају власници, да ли носе скупо одело и обућу. Када смо сигурни да су то имућни људи почињемо продор у стан. На пример, ако видимо да ћемо изаћи на крај са бравом онда звонимо на врата. Ако некога ипак има код куће, он обично отвори или пита ко је. У том случају тражимо Васју, Петју, Рају, или питамо да ли се стан издаје. А не издаје се? Извините, грешка. Од три-четири варијанте једна ће обавезно да упали, тј. испоставиће се да су и браве приступачне и власника нема код куће“, прича провалник.
У Совјетском Савезу је била озбиљна ситуација са провалама у станове. На пример, 1960. године је регистровано 210.374 провалничке крађе, а њихов број је од 1956. године удвостручен! Било је 100 крађа на 100.000 становника. А према Кривичном законику из 1960. године, за провалу је била предвиђена казна од 3 године затвора. Међутим, провале је углавном вршила група људи, а за то се добијало 6 година затвора, исто као и за поновљену крађу, а и за крађу са применом техничких средстава, (на пример, калауза или копија кључева). После затворске казне наставак бављења провалништвом кажњаван је затвором од 15 година. И поред свега тога је 1961. године број провала у станове скочио на 224.000 годишње.
Улица Горког
Иван Шагин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruОписана метода провале звала се „пјатиминутка“. То је био случајни избор када се унапред ништа није знало о томе шта стан садржи осим података добијених посматрањем споља. „Ми се заправо унутра не налазимо 5 минута него најмање 15-20 минута. Све што је преко тога је опасно, јер неко од власника може доћи и тада већ крађа прераста у пљачку, а то је сасвим други прекршај и друга затворска казна“, прича провалник.
Професионални провалници се увек труде да своју операцију обаве када власника нема у стану. То је лакше учинити када се провала дуго припрема и када постоји „инсајдер“. Да бисмо схватили ритам доласка и одласка станара треба да пропратимо у које време се увече пали светло и када се проверава поштанско сандуче, и најзад, могли смо пратити показатеље струјомера, јер су у већини совјетских станова они били изван стана, на степеништу, и били су приступачни. Постоје и финије методе. На пример, да се испод отирача са спољне стране врата поспе пепео од цигара.
Сет калауза за откључавање брава.
GeoTrinity (CC BY-SA 3.0)Када знамо да власници нису код куће осећамо се слободније. „Ако идете на посао према информацији добијеној од ’инсајдера’ онда сигурно знамо да се власници неће вратити неочекивано и можете остати у стану пола сата, па чак и сат времена. То је довољно да се све у стану претури: да се отргну лајсне и оквири прозора, да се исцепају јастуци, да се провере зимске чизме, итд. Када тако дејствујете онда најпре узимате оно што вам је рекао инсајдер, а затим већ крећете у ’ревизију’ стана“.
Поред јастука и чизама проверавају се, пре свега, све вазе и саксије, фиоке у ормарима и витринама, затим књиге и постељина, тегле са житарицама и зачинима. У ствари, све до чега се може лако доћи, у неколико покрета. Међутим, лопови не воле да претурају по гомили крша. „На балкону се нешто може сакрити од лопова. Ако је то ’пјатиминутка’ а балкон је сав у кршу, онда нема времена да се све то претура. Осим тога, то је и опасно јер комшије могу да примете“, објашњава провалник.
Криминална статистика совјетског периода дуго није била доступна јавности. Први подаци су објављени тек на крају совјетске епохе. Током 1980-их и 1990-их цветао је криминал и посебно провале у станове. Данас, када у Русији дејствује банкарски систем, људи више не држе имовину у бундама и драгоценостима, тако да провале више немају онај значај који су имале у Совјетском Савезу.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
