„Живео сам на Криму шест година и тамо сам упознао Јурија Анатољевича Гладкоја, сада већ покојног, који ме је увео у свет фотографије у мојој 47. години. Позвао ме је 2014. године и рекао како га је Чихирков Пјотр Владимирович из Уст-Илимска (град 1000 км. северно од Иркутска) позвао да иду у Тофаларију.
„Хоћеш ли с нама?“
Нисам никад пре тога чуо за Тофаларију па нисам знао шта да му одговорим.
Интернет!
Па наравно. Сад ћу прочитати све о Тофаларији, па ако ми се допадне...
Допало ми се то што готово ништа нисам нашао.
И одлука је донешена.
Идем!
Мој пут је био Нови Сад – Будимпешта – Москва –Иркутск. Тамо нас је сачекао Пјотр и одвезао у Тулун. Сутрадан смо из Тулуна отишли у Нижњеудинск.
Пјотр и Артјом – (обојица помоћници градоначелника) су превалили 1.000 км од Уст-Илимска да нас сачекају на аеродрому и сместе у стан у коме смо преспавали.
Сутрадан смо били на Бајкалском језеру и потом 500 км пута на север до градића Тулун.
Одатле у село Пушкинское па 250 км узводно реком Удом до врхова Источног Сајана и Алигџера, централног села Тофаларије.
Обишли смо неколико села на том путу: Кујтун, Иргеј, Килим, а затим чамцима реком Удом стигли до села Њирха.
Продужили смо пут и преспавали у неким брвнарама на пола пута до Алигџера у који смо стигли сутрадан.
РАЈ
Спавање под ведрим небом и пад температуре ноћу (са дневних 30-35) до скоро нула степени Целзијуса нису умањили вулкан емоција што смо уопште стигли тамо.
Гостопримство широке руске душе на сваком кораку. Свуда осмеси и раздраганост.
Да ли зато што им ретко ко долази, или због тога што су они такви.
Биће да је ово друго.
Како тамо није било пуно посета, цела наша „експедиција“ је дочекана са радошћу и гостопримљиво. Још кад су чули да сам из Србије био сам им као неко рођени.
После зиме која траје неких девет месеци одмах наступа лето. Јако тешки услови за живот али оно што ме фасцинирало је да су сви насмејани и весели, као да немају никаквих брига.
Има пуно деце што ме изненадило јер сам мислио да због услова живота неће бити баш тако.
У селима има струја, телефони, интернет... По казивању становника, Русија подржава сваког ко тамо живи или жели да живи и зато сви имају посао и своју кућу.
Један млад момак (око 30 година) се преселио из Иркутска у Алигџер, оженио се, добио посао и средства да сагради кућу и има троје деце.
По древним кинеским књигама тофи или тофалари су источнотурска племена.
Право име је карагас – људи из племена црног гусана. Језик се потпуно разликује од руског и говори га јако мали број становника. Чистих тофалара има негде пар стотина, остало су мешанци.
У јулу месецу се одржава фестивал тј. сусрети сва три села Тофаларије „Аргамчи Ири“. На фестивалу се пева, игра, такмичи у спортским играма, показују народне рукотворине.
Нажалост, први мој одлазак у Тофаларију је трајао само два дана, а све остало време сам путовао по Иркутској области.
Вратио сам се у јулу 2016. године када сам у Тофаларији провео већ десет дана и посетио и треће место - Верхњују Гутару.
99% руског становништва јако мало зна о Тофаларији, тако да је за мене као човека из Србије било јако интересантно да упознам тај крај и те људе, а посебно као фотографу. Кроз фотографије сам записао моменте њиховог живота и тако их сачувао јер нажалост народ Црног гусана се убрзано гаси.
Све фотографије су ми омиљене, не делим их на добре и мање добре. Свака од њих прича неку своју причу.
Вратио сам се у Тофаларију 2016. године и донео им наштампане фотографије (како сам им и обећао). Били су у шоку јер обично нико не долази двапут тако далеко и не донесе обећано. Тада сам сазнао да је десетак људи умрло за ту годину дана, али остали су њихови портрети.
Једна млада жена је 2015. године имала четворо деце, а 2016. петоро.
Други упечатљив моменат је био да је брачни пар имао три усвојене девојчице (које то нису знале), а 2016. су добили своје дете. Бог им је услишио молбе и наградио их за доброту и љубав.“
После посете овом месту Ранко је организовао изложбу фотографија из Тофаларије у Руском дому у Београду.
„Моја самостална изложба је била у Руском дому у Београду 2016. где је било изложено неких 100 фотографија и тада ме је фотограф Бранислав Бркић питао да одемо заједно, па сам тако отишао и други пут, надам се не и последњи. По повратку смо имали заједничку изложбу у Новом Саду у Музеју савремене уметности“.
На наше питање да ли познаје неки крај на Балкану, у Русији и на свету који би се могао упоредити са Тофаларијом, наш саговорник је одлучно одговорио: Апсолутно не!
„Радо бих се вратио у Тофаларију, а исто тако посетио и многа места моје вољене Русије“, додао је на завршетку наше беседе.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
