По чему је руски ДЕДУШКА тако посебан? (ФОТО)

Израиль Озерский/Sputnik
Руска бака, звана „бабушка“, већ је постала мим и културни феномен. Али шта је са дедом или „дедушком“? И ови старци имају шта да кажу свету!
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Био бих пресрећан ако бисте могли да напишете чланак о дедушки!“ Ово је захтев који смо добили од читаоца након што је прочитао наш чланак о феномену руске „бабушке“. А, пошто је реч наших читалаца за нас закон.... без даљег одлагања, ево и чланка! 

Ко је „дедушка“? 

Пензионери са совјетском заставом и портретом „дедушке“ Лењина, како су револуционарног вођу звали у касно совјетско доба.

У Русији унуци, посебно најмлађег узраста, зову свог деду од милоште дедушка. Док ће, када говори о деди или старцу, одрасла особа најчешће радије рећи „дед“ (што скоро звучи као ђед), односно деда.  

Дед је заправо врло чест јунак руских народних бајки. Обично је љубазан, старац који сам одгаја унуку. Или љубазни, стари чаробњак. Или сиромашни, старац кога малтретира његова мрзовољна жена.  

Руски Деда Мраз, звани Дед Мороз

Чврст споља и мекан изнутра

Већина модерних дедушки одрасла је у Совјетском Савезу, где су деца одгајана у типичној традицији родних улога. Од жена се очекивало да чувају огњиште, кувају и брину о деци, док су мушкарци били хранитељи који су много радили (искрено говорећи, радиле су и жене, али им је главна улога истовремено била и улога домаћице). Дакле, није изненађење да бабушке уживају у бризи о деци, а дедушке... и не толико. 

„Сећам се да мој дедушка није много причао са мном. Мислим да сам га одлазећи код њих лети на село само нервирао тиме што био насилно пореметио његову уобичајену рутину (и одузео бабушкино време и пажњу)“, присећа се Сергеј (63). 

Руски дед је такође јунак анегдота и прича. Обично га нервирају „та гласна деца“ (и ниво бриге коју им његова жена обично пружа). Дедушка обично мрзи тепање, мажење и шапутање. Детету може приуштити да покаже нешто нежности само када је у питању тек рођена беба или веома мало дете. Али после тога, у кући треба да буде РЕДА и дед је увек свестан чињенице да унуче не треба превише размазити. 

Већина Руса памти свог дедушку како у тишини пуши цигарету, пеца или бере печурке. „Мој деда је читао новине свако јутро и док је читао није уопште обраћао пажњу на мене, чак ни кад бих му се на главу попела“, присећа се 32-годишња Катја. 

И поред тога што су многе дедушке прошле кроз Други светски рат или друге тешке друштвене промене током совјетске историје, нису волеле да их се сећају или причају о томе. Радије би немо попили чашицу вотке на Дан победе, у знак сећања на све који нису преживели рат.

Дедушка увек носи све своје медаље и ордене када се слави Дан победе

Међутим, упркос томе што изгледа невероватно чврсто и хладнокрвно, дедушка обично има љубазно срце. „То је чудно, дедушка ми никада није повлађивао, али када је дошло до тога да бабушка треба да ме казни за нешто, стао је на моју страну и заштитио ме“, каже Олга (50). „А, када сам већ била тинејџерка, излазила сам до касно и бабушка би се бринула и тражила да дођем раније кући, али дедушка јој је увек говорио да ме пусти да се забавим!“ 

Бабушка и дедушка заједно су најјачи спој

Такође је изненађујуће да је дедушка, и поред своје чврсте спољашњости, увек гајио огромну љубав према бабушки (коју, сигурно, никада није показивао у јавности). И зато често чујемо да када бабушка умре пре дедушке, он буквално умире од туге недуго после ње. 

Дедушкина визија љубави

Бабушка обично пружа апсолутну, безусловну љубав својим унуцима, непрестано их храни, нежна је, проверава колико су добро обучени и да се не прехладе. (Иначе, због тога сви Руси имају фобију од седења на хладним површинама, посебно каменим, и плаше се да се не прехладе од промаје. Јер тако је бабушка увек говорила! 

Са дедушком на московском фудбалском стадиону Сокољники

Дедушка је другачији. Ствар је у томе да током историје мушкарци у Русији нису знали за топао однос, и никакву нежност. Један од најживописнијих и најаутентичнијих описа једног деде у руској књижевности може се прочитати у аутобиографском роману Максима Горког „Моје детињство“. Постоји заједнички руски дед, глава велике породице која је задужена за ред у кући. Он је мудар и веома принципијелан човек и, да би научио своје унуке да се боље понашају, туче их... за сваку грешку. 

А, ствар је у томе да су дедушке на тај начин показивале своју љубав – желеле су да њихови унуци одрастају у принципијелне људе одговорне за свој живот и понашање. 

Наравно, времена су се променила; али, многе модерне дедушке су одрасле у совјетским временима и још увек не виде ништа лоше у малој ћушки по глави... у превентивне сврхе, наравно. Не зато што су страшни насилници, већ зато што су тако одгајане генерације руских мушкараца. Без загрљаја, али уз ћушке. 

Дедушка је спремнији да саслуша проблеме и предложи решења

Прави модерни дедушка, сећајући се своје улоге хранитеља, обично је љубав показивао новцем. Ако се бабушка брине да ли дете добро једе и носи капу зими (без обзира у ком узрасту је дете), дедушка је ту за подршку, моралну или финансијску. Пита да ли је све у реду, даје савете ако је потребно и често нуди додатни џепарац, како би се дете осећало пријатније („али немој рећи бабушки!“). 

Зашто Руси мање говоре о дедушки него о бабушки?

Жене у Русији у просеку живе дуже од мушкараца, а статистика каже да једноставно има више бабушки него дедушки. У 2021. просечан животни век мушкараца у Русији био је око 65 година, док је за жене ближи 74 (а ови бројеви су мање-више исти од 1990-их). 

У исто време, током бруталног 20. века, велико број мушкараца - Руса је погинуо током неколико ратова и чистки. А милиони жена су остављене саме да зарађују за живот, одржавају домаћинство, као и да одгајају децу (и унуке). 

Са дедушком си увек могао да се шалиш (и на бабушкин рачун)

Многе породице на постсовјетском простору никада нису виделе своје дедушке, јер су многе погинуле у Другом светском рату. Зато је сећање на овај рат још увек тако снажно у Русији. Такође, због лошег здравља после година тешког рада (а, можда, и времена проведеног у Гулагу), дедушке би умрле премладе.  

„Они који су изгубили дедушку увек су осећали завист према онима који су га још имали. Мислили смо да то значи да је у кући прави мушкарац“, додаје Сергеј. „Имао сам среће што сам имао комшију, који ме је научио да сечем дрва за огрев и водио ме на пецање (али је увек тражио да не ћаскам превише!).“

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“