Зашто енглески машинац већ преко 30 година живи у Русији

Дејвид Беванс
Дејвид Беванс је дошао службено у СССР и остао ту да живи. Већ је постао помало Рус, вози стари руски ауто и гледа у звезде.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Први пут је инжењер Дејвид Беванс стигао у Совјетски Савез 1988. године. Његов задатак је био да пусти у рад машине у вороњешкој научно-производној асоцијацији „Енергија“. Али због разних тешкоћа уместо шест недеља задржао се шест месеци. „Дошла је зима, хладноћа“, присећа је Дејвид. Он није чекао да му од куће поштом стигне топла одећа.  „Отишао сам на пијацу и купио ваљенке (традиционалне чизме од пустоване вуне), фуфајку (поткошуљу с дугим рукавима), постављене панталоне и то је било то! Живот у Русији је могао да почне“, смеје се Енглез. А затим је стварно остао ту да живи.

Из Лестера у Вороњеж

Дејвид је рођен 1956. године у Лестеру у Енглеској. О себи каже да је „рођен са виљушкастим кључем у рукама“. Његов отац, такође инжењер, од раног детињства га је водио на поправке разних машина. Са шест година му је поверено да поправи мотоцикл, а са 12 је већ имао репутацију професионалног мајстора. Данас су Дејвидови старији брат и сестра одавно у пензији, а он и даље ради. „Само ја нисам нормалан: са 65 радим и уживам у томе!“ 

Весела младост у Енглеској

Данас Беванс ради у Вороњежу као машинац, одговоран за производњу различитих електричних мотора, од лифтова и железнице до грејних система у аутомобилу. „Сада имамо поруџбине у оквиру замене страних делова деловима домаће производње, имамо пуно посла!“

А некада, крајем 80-их година, када је фирма која га је послала у Русију банкротирала, он је добио позив од совјетске „Енергије“ да остане код њих. Како каже Дејвид, у Енглеској је у то време због Маргарет Тачер индустрија почела да стагнира, зато је он прихватио позив.

Први утисци о Русији

Дејвид се сећа да се приликом првог доласка осетио као беспомоћно дете у телу одраслог човека. „Све што је написано не можеш да прочиташ, све што чујеш не можеш да разумеш.“ Ни њега нису разумели совјетски људи, јер је тада мало ко у СССР-у говорио енглески.

Једном се догодила занимљива ситуација. „Био сам са шефом (он је пре мене дошао у СССР) и отишли смо у продавницу. Било је јутро, наш уобичајени доручак су јаја и сардине. На сардине смо показали прстом – 6 комада. А јаја нису била изложена. Шеф је заборавио како се кажу јаја на руском... Мучили смо се, а онда је он рекао на руском: Хоћу десет комада. Онда је Дејвид почео да кокодаче, маше рукама као крилима, а затим је одоздо извукао невидљиво јаје. „Продавци су се насмејали, запамтили шефа и више никад нисмо у тој продавници стајали у реду.“

„А мени је та лекција показала да се не треба стидети. Нека се људи смеју: теби или заједно с тобом, нешто добро ће из тога испасти.“

Лепоте „руског система“

Дејвид каже да је веома избирљив када се ради о храни. Када се оженио, његова жена Рускиња га јe одвела у госте код њене породице. Тамо је, наравно, био постављен огроман сто и Дејвиду су нудили да све проба. Жена га је бранила: „Не досађујте, сам ће узети. То не једе, то не једе, ни то...“ Рођаци су рекли: „Јаднице, како га храниш?“ А жена је одговорила да он и сам одлично кува.

Дејвид је заволео руску кухињу, али неке ствари ни данас не подноси. То су кисели краставци, бели лук, црни хлеб и харинга.

Генерално, Дејвида је највише изненадило то што су у позном СССР-у 90-их година рафови у продавницама били празни, а притом су фрижидери свима били пуни, а трпеза богата. Могли сте да одете у госте и да добијете велики избор хране. „Питао сам: у чему је трик? Рекли су ми: руски систем.“ 

Дејвид се присећа како се једном његов друг бајкер враћао у Енглеску из СССР-а и плакао, али није никоме могао да објасни шта му се толико допало. „И ја сам такав: не могу да објасним у чему је лепота тог руског система, али ми се веома допада.“

Вороњеж

Такође му се допада отвореност људи у Русији. То што се људи овде рукују, док у Енглеској то није обичај. „Данас је у Русији веома тешко време, али чак и сада се осећам овде много слободније него у Енглеској или Америци. Ако хоћу да кренем у шетњу, овде не морам да узмем карту и гледам где смем да идем, која су поља приватно власништво. Тамо то морате да знате“, каже он.

„Овде људи воле да кажу: на Западу влада ред. Али он има своју цену: ово се не сме, то се не може. Овде влада специфичан ред. Сећам се једног случаја. Деведестих година сам дошао у Москву у британску амбасаду. Морао сам у тоалет, а он је био затворен. 'Извините' – рекли су ми – 'неко је покварио котлић, не ради!' Изашао сам на улицу, тамо на тоалету виси зарђали катанац. Недалеко стоји милиционер, ја му се обратим за помоћ. Милиционер погледа око себе и тихо ми каже: 'Погледај колико има дрвећа наоколо, хајде набрзака!' Можете ли да замислите да вам енглески полицајац каже тако нешто? Немогуће! Он ће пазити да не мокриш уз дрво чак и ако се најближи тоалет налази на Месецу.“

Енглез Русима открива небо

Дејвид је у граду познат као љубитељ астрономије, локални медији чак пишу о томе да Енглез становницима Вороњежа открива живот звезда. Управо овде је заволео астрономију. „Имао сам стари совјетски дурбин, половину двогледа. Касно увече сам седео у викендици ван града и гледао кроз њега у звезде, гледао сам пола сата и почео да примећујем детаље: Јупитер са сателитима, маглина Месје 8, то је на мене оставило дубок утисак.“ Затим је купио добар телескоп. „Тако је почело: предавања, радионице, такозвана улична астрономија. То је када на улицу износимо телескопе, како би обични пролазници могли кроз њих да погледају небо“. 

Аутомобил уместо плате

Дејвид вози „Оку“ стару 25 година. Некада 90-их година добио ју је уместо плате. Омиљени телескоп му заузме пола аутомобила. Шали се: „У ауту се са мном возе или жена или телескоп“. 

Обично људи критикују руску аутомобилску индустрију, али Дејвид је задовољан колима. Каже да је ипак време да узме нови ауто, али због санкција не може да добије своју британску пензију. „С тим новцем је ствар као у Русији 90-их: оно што би ми некад било довољно за ауто, сада је довољно за четири гуме.“

Дејвид је необична упечатљива мешавина енглеског карактера и тајанствене руске душе. „А шта мислите? 33 година сам проживео тамо и већ скоро 33 овде! Заправо смо сви ми, људи на Земљи, међусобно слични. Руси само немају строга правила.“ 

RussiaBeyondсе захваљује Светлани Ломакиној и пројекту „Из Русије с љубављу“ часописа „Нација“ на помоћи приликом припреме текста.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“