- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Осморо убијене деце која још нису напунила ни четири године – тим страшним билансом се крајем 1930-их „прославио“ Владимир Виничевски, малолетни ученик једне школе у Свердловску (данас Јекатеринбург), најмлађи манијак у историји Русије.
„Уралски монструм“
Public domain
Петнаестогодишњи Виничевски је своје прво убиство извршио у лето 1938. године. Ушао је у двориште зграде где се играла трогодишња Герта Грибанова, удавио дете, неколико пута га снажно ударио ножем и оскрнавивши тело сакрио га у жбуњу. Када је убијено дете примећено Владимир је мирно стајао у окупљеној гомили и посматрао како Герту износе из жбуња.
Убеђен да ће остати некажњен, манијак је извршио још осамнаест напада на малу децу, како у самом Свердловску, тако и у другим околним градовима. Његове жртве нису очекивале ништа лоше када им је он давао бомбоне и одводио их на пусто место, где их је затим убијао и силовао, после чега је скривао лешеве испод дебелог слоја лишћа или снега.
Public domain
Десеторо деце је преживело нападе. Међу њима је била четворогодишња Нина Плешчејева, коју је манијак сакрио у стогу сена, а двогодишњој Али Губиној, која је убодена ножем у стомак, хирурзи су спасли живот на операционом столу. Санке са двогодишњим Борјом Титовом манијак је украо увече на улици, практично наочиглед дечакове мајке. Стигавши на лице места, милиционери су неким чудом чули слабо детиње јечање у једном смету.
Свердловск је био ужаснут. У страху од „уралског монструма“ родитељи су се плашили да макар и на секунду оставе дете без надзора.
Манијаков крај
У потрагу за „младићем“ кога су помињала спасена деца дале су се све снаге градске милиције. Био је сумњив сваки мушкарац са дететом. Нико није могао ни помислити да је злочине починио малолетни ђак.
Public domain
Питомац Свердловске милицијске школе Иван Попов је 24. октобра 1939. године приметио да неки старији дечак води мало дете у правцу шуме. Попов је повео још двојицу школских другова и пажљиво пратио овај необичан пар. Будући милиционери су ухватили и савладали манијака када је овај почео да дави запрепашћеног трогодишњег Славу Волкова.
Отац и мајка Виничевског били су шокирани када су сазнали за недела свог сина. Сматрало се да је та породица довољно имућна и поуздана. У сваком случају, није имала проблема ни са алкохолом нити са новцем. Већ 1. новембра у листу „Уралски радник“ објављена је њихова порука: „Ми, родитељи, одричемо се таквог сина и захтевамо да се према њему примени најстрожа казна – стрељање. Таквим изродима у совјетској породици нема и не може бити живота“.
Лично Владимир није веровао да ће његов случај имати такав исход. Он је спокојно описивао милиционерима своје поступке, мислећи да ће велики део преосталог живота провести у затвору, али жив и здрав.
Суд је, међутим, имао другачије мишљење. Совјетски закони су у то време дозвољавали изрицање најстроже казне малолетницима. Седамнаестогодишњи младић је проглашен за урачунљивог и стрељан 11. октобра 1940. године.