Кад би се животиње везале за нацију: Пет типично руских врста у свету фауне

Legion Media
Русија се у иностранству асоцира искључиво са мрким медведом. То поређење се у масовној култури среће од 18. века. Зоолози би, међутим, могли да направе читав списак исконски „руских“ животиња, и међу њима неће бити медведа. Додуше, питање је у којој мери се неке од тих врста заиста могу третирати као „руске“.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Руска плава мачка

Ова паметна и промућурна мачка се разликује од осталих сродника по очима боје смарагда и кратком свиленкастом крзну сивоплаве боје са нежним сребрнастим сјајем.

Руска плава мачка се појавила захваљујући одгајивачици Карен Кокс која је 1893. године донела мачиће из Архангелска и почела да их укршта са другим расама. Фелинолошка удружења су 1912. године званично признала руску плаву мачку као засебну расу. У отаџбини одгајивачице ове животиње су биле цењене јер имају „плишано“ крзно и одлични су ловци на пацове.

Ова раса је у Другом светском рату била на ивици нестанка, али су селекционери успели да је поврате укрштајући руску плаву мачку са сијамским и британским краткодлаким мачкама. У самој Русији се интересовање за руску плаву мачку појавило тек током 1980-их.

2. Руски хрт

Хрт се на руском каже „борзая“, што значи „брза“. Пси ове врсте могу да трче брзином од 80 км/ч, тако да су погодни за лов на зечеве, а често су помоћу њих ловљени вукови и лисице. То је једна од највиших пасмина на свету – ти пси у гребену могу бити високи и до 85 цм.

Постоји мишљење да је права постојбина хртова североисточна Африка, или Арабијско полуострво, и да су их у Русију донели Татари. Од њих је у Русији током 15. и 16. века преузето гајење татарских хртова, а ти хртови су затим укрштани са руским псима како би се добила пасмина која је отпорнија на локалну климу.

У 17. веку је руски хрт постао засебна пасмина. Отприлике у исто време је лов помоћу паса постао веома распрострањен у племићким круговима. У револуцији 1917. године и грађанском рату који је затим уследио уништене су одгајивачнице ловачких паса као наслеђе царског периода, што је довело пасмину на ивицу опстанка. Одгајалишта су у Русији почела да се обнављају тек током 1930-их.

3. Руски вук

Такав је епитет у западној зоологији добио Canis lupus communis, подврста сивог вука карактеристична за централни и северни део Азије. Овај вук обитава у планинама, тајги и тундри. На територији Русије постоји пет подврста сивог вука.

Сматра се да су сиви вукови у Русији опаснији и агресивнији од својих северноамеричких сродника. Они су често фигурирали у руском фолклору као представници туђег, непознатог, дивљег и опасног света и служили су за „плашење“ деце, попут ове познате успаванке:

„Баю-баюшки-баю

Не ложися на краю

Придет серенький волчок

И ухватит за бочок“.

Описни превод: „Бају-бајушки-ба-ју, не лези на крају, доћи ће ти сиви вук и грицнути те за кук“.

4. Руски касач

Почев од 18. века у Русији је владало мишљење да су орловски касачи најжустрији. Тако је и било све док почетком 20. века у земљу нису почели да се увозе америчке касаче. Одгајивачи коња у Америци продавали су Русима ждрепце који често нису били првокласни, а понекад су имали и неки недостатак, јер се купци нису разумели у прекоокеанске коње. Међутим, чак и такви амерички касачи су у тркама побеђивали орловске коње.

Временом је у Русији почело укрштање ове две врсте. „Местици“ су у поређењу са „орловцима“ постизали боље тркачке резултате тако да је укрштање постало уобичајена пракса. „Инбридинг“ је у Русији био популаран све до 1949. године, када је званично прихваћена засебна врста „руски касач“. Касније је укрштање постало помало хаотично, због чега спољашњи изглед мешанаца често није одговарао стандарду.

Поред тога, прави руски касачи су гајени углавном за тестирање на хиподромима, док је у 20. веку главни циљ био да се добије „универзални“ коњ који се може користити и на селу, и у армији, и у запрези.

5. Руска јесетра

У потпородици јесетри издваја се 17 врста, од којих 9 обитава на територији Русије. Руска јесетра се међу сродницима разликује по ареалу – она обитава у Каспијском, Црном и Азовском мору, а мрести се у рекама (кажу да су ове рибе у 18. веку ловљене чак и у реци Москви).

Руска јесетра може да буде дугачка два метра и тешка близу 80 килограма, али она ипак није најкрупнија у својој породици. Од ње је већа бела јесетра (највећа риба велике породице јесетри је моруна). Али зато је кавијар (сирова рибља икра) руске јесетре јефтинији само од кавијара моруне. Узгред, обе ове рибе су у Црвеној књизи угрожених врста, те се због тога руска јесетра сада гаји у рибњацима, док је комерцијални лов на све јесетре у Русији забрањен.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“