Пси одгајени за лов на медведе и вукове: Четири чувене руске пасмине

Учесница великог лова у специјално сашивеном скупом костиму из 19. века за лов са руским хртовима.

Учесница великог лова у специјално сашивеном скупом костиму из 19. века за лов са руским хртовима.

Јуриј Абрамочкин/Sputnik
Лов са псима била је омиљена и врло скупа забава руског племства. Неке врсте паса су помагале у лову на веома крупне шумске животиње, а један ловачки пас је био толико познат да га је чак поменуо и Лав Толстој.

„’Држ’ га!’ – повика Николај колико га грло носи. Његов дични коњ сам удари у галоп низ падину у сусрет вуку, прескачући увале. За њим још брже појурише пси и престигоше га. Николај није чуо ни своју вику, није осећао галоп нити је видео псе и место где се све одиграва. Видео је само вука који све брже трчи долом не мењајући правац“.

Тако Лав Толстој описује руски лов са псима у „Рату и миру“. Ова врста лова се вероватно први пут појавила у арапским земљама, а у Русију је стигла после татарског ропства. Многи татарски и узбекистански канови су се преселили у Русију да би већ у 17. веку гајили хртове – најважнију врсту паса која се користи за лов.

Од тада је лов са псима постао омиљена забава царева и високог племства. Ова врста лова је доживела посебан процват после 1762. године када су власти дале племићима могућност да избегну државну службу коју им је наметнуо Петар I. Многи племићи су одлучили да остану на својим имањима, а ради побољшања земљорадње и сточарства било је неопходно ликвидирати велики број вукова у руским шумама. Лов са псима је био најбољи начин да се тај проблем реши.

Поседовање ловачких паса и ангажовање људи за њихову обуку, као и сам лов, било је веома скупо задовољство. Средином 19. века је то коштало отприлике 1.500 рубаља годишње, што је половина годишњих примања официра у чину пуковника.

Које су главне руске пасмине коришћене за лов на вукове и медведе?

Лајка

Алтајски крај. Квалитетна лајка је у лову важнија од оружја, сматрају професионални ловци. Лајка је најбољи пас за сибирске климатске услове. На фотографији: лајка по имену Бич.

Лајка је универзални ловачки пас пореклом из Русије. Користи се за лов на лосове, дивље свиње, шумску пернату дивљач и дивље патке. Када открије плен лајка је прати уз лавеж и не одустаје све док не дође ловац и не одстрели га. Ако жртва покушава да бежи лајка га ћутке гледа

Лајке су чувене по осетљивом њуху, брзини и упорности у гоњењу плена. Могу да гоне чак и медведа јер су то храбри, агресивни и врло лукави пси, и имају врло јак угриз. Лајке се могу тако дресирати да власнику у зубима донесу мању одстрељену дивљач попут птица и дивљих патака.

Руски хртови

Руски хртови су, како се пртпоставља, добијени у 17. веку од салукија (персијског хрта) и руске лајке. Руски хрт је најважнија пасмина у лову са псима. Он може да стигне плен као и лајка, само што је бржи од ње. За разлику од персијског хрта који свој плен јури кроз степу и преваљује велика растојања, руски хрт је одгајен тако да стигне плен на краткој дистанци, на пример на пропланку, пре него што се плен докопа шуме.

Најважније особине ове пасмине су добар вид (они увек држе плен на оку), агресија у току гоњења плена, велика брзина и могућност скока, као и упорност и тимски рад.

Вратимо се поново Толстоју: „Стари пас, коме је длака већ висила у праменовима, искористи ову ситуацију, пресече пут вуку и већ беше на пет-шест корака од њега. Обазирући се на Караја, као да осећа опасност, вук још више подвуче реп и потрча брже. У том тренутку Николај само виде да се нешто дешава са Карајем, а пас већ скочи вуку на леђа и заједно са њим се претури у увалу која им се нађе на путу“.

У овом одломку је хрт Карај направио свој чувени скок. Узгред, прототип овог пса из „Рата и мира“ звао се Звер, живео крајем 18. века и био чувен по томе што је сам могао ухватити медведа.

Николај Лесков је у једној причи написао: „У његовом лову су учествовали посебни пси који су могли да ухвате медведа. Звали су их ’пијавице’. Када једном дохвате зубима звер нико их више није могао одвојити. Дешавало се да медвед такву ’пијавицу’ убије ударцем своје ужасне шапе, или да једноставно располути пса, али нико није видео да је ’пијавица’ жива пустила ухваћену звер“.

Руски гоничи

Карелски ловац са својим псима, руским гоничима Шугајем и Копејком.

Ако се плен (вук, јелен или зец) докопао шуме, хрт више није имао никакве шансе да га стигне јер је толико брз да се може смртно повредити ако налети на дрво, а хртови су били веома скупи пси и зато су за лов у шуми коришћени гоничи.

Кад гоничи пронађу траг звери, прате га све док не пристигне ловац и све време лавежом обележавају свој положај.

Обично су гоничи били везивани у парове. Били су тренирани да заједно прате плен и да га не пуштају да им умакне без обзира на околности.

Поентери

Немачки краткодлаки птичар носи у зубима одстрељену птицу на 24. московској изложби ловачких паса.

Поентери су коришћени за лов на шумске, пољске и мочварне птице. Поентери су често били једини пси које су поседовали сиромашни руски племићи јер нису могли себи приуштити велике ловачке „кампање“ са хртовима и гоничима.

Поентери су користили њух да најпре пронађу птицу, а затим би је маркирали на растојању са кога их птица није могла видети и чути, и тако су стајали укопани док не приђе ловац. Кад ловац стигне и спреман је да пуца, пас скочи и потера птицу да полети. Затим одстрељену птицу доноси свом газди.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“