Блажена Ксенија: Како је јуродива Петербуржанка постала свенародна светитељка

Године 1757, после смрти гардијског пуковника Преображенског пука, Андреја Фјодоровича Петрова, његова супруга Ксенија обукла је мужевљевo одело, зелени кафтан и црвене панталоне, свима говорећи да је „умрла Ксенија Григорјевна” и тражећи да јој се обраћају са Андреј Фјодорович. 

Mrkhlopov (CC BY-SA)

Ксенијин супруг је умро изненада, не стигавши да се причести, а она, како би се заложила за спасење душе мужевљеве узела на себе подвиг јуродивости. Савременици су је упамтили управо тако, у црвено-зеленом „преображенском“ оделу, а на исти начин приказана је и на савременим иконама.

Наследивши имовину 26-годишња удовица из племићке породице одрекла се земаљских добара. Све што је имала поделила је сиромасима, кућу преписала удовици Параскеви Антоновој која је код ње изнајмљивала собу, а имовину даровала цркви „за покој душе Ксенији“.

Public domain

Мужевљева родбина веровала је да је Ксенија изгубила памет, па су се обратили надлежнима тражећи старатељство над њом како у душевном растројству не би разделила сву имовину. После обављеног разговора са Ксенијом службе су закључиле да је она здраве памети, способна и да има право да располаже са својом имовином онако како жели.

Треба рећи да се у то доба према јуродивима (луди Христа ради) врло строго опходило. Још је Петар Велики установио законски оквир за сузбијање лажне јуродивости и хистерије, како људи не би долазили у искушење да себе проглашавају јуродивима. Осим оних јуродивих који су заиста сишли с ума или се одлучили за „добровољно безумље“ или аскетизам, у старој Русији било је доста лажних „луда“ који су желели да заобиђу друштвене конвенције, законе и правила понашања, као и оних који су под маском малоумља тежили да изразе друштвени или политички протест или ишли за личним богаћењем као просјаци.  

Почевши од 18. века јуродивост је кажњавана мучењем и робијом. Код Ксеније која је била племићког порекла и чинила добра дела очигледно да ништа није могло да се нађе да би била осуђена.   

Одрекла се овоземаљских добара

Ксенија није од суграђана тражила милостињу, често је и одбијајући, а када би узела даривани новчић давала га је сиротињи. Била је кротка, скромна и није чинила ништа што би одавало душевно болесну особу. Дању је лутала улицама, посећивала познанике, а ноћу, како је полиција која ју је пратила утврдила, одлазила у поље ван града и време проводила у молитви. Понекад би преноћила код неког од малобројних познаника. 

Петербуржани су почели да примећују како онима према којима је показивала наклоност све иде од руке. Трговци на пијаци молили су је да сврати у њихов дућан, а мајке са децом хрлиле ка Ксенији да благослови њихова чеда или их само помилује по глави, верујући да ће то излечити дете и донети му срећу.

Претпостављени портрет Ксениje

Public domain

Предвидела смрт Романових

Године 1761, уочи Божића, Ксенија је узнемирена трчала улицама и викала: „Пржите палачинке, пржите палачинке, ускоро ће цела Русија пржити палачинке!“ Суграђани су се осећали врло нелагодно, будући да се према православним обичајима палачинке спремају о поменима. Императорка Јелисавета Петровна преминула је 25. децембра.

Године 1764. јуродива Ксенија прорекла је смрт престолонаследника Ивана Шестог Антоновича који је још као двогодишњи дечак бачен у тамницу, а од шеснаесте године заточен у Шлиселбуршкој тврђави. Уочи његове смрти Ксенија је непрестано плакала, а на питања одговарала: „Крв, крв крв... Реке су се напуниле крви, канали су крвави, тамо је крв, крв...“ После неколико недеља Иван је био избоден када су завереници покушали  да га избаве из заточеништва.  

Улепшавала животе људима

Ксенија је људима умела изненада да даје загонетне савете који би мењали њихове животе. Једном се појавила на прагу своје бивше куће и новој власници Параскеви Антоновој рекла да јој је „Бог послао сина“ и да одмах треба да оде на Смоленско гробље. Жена се упутила тамо где јој је речено и на улазу на гробље угледала окупљене људе, сазнавши потом да је кочијаш који је управљао запрегом оборио жену у поодмаклој трудноћи. Она се од силине ударца породила и одмах умрла. Параскева је узела дете и када је схватила да се нико од рођака неће појавити дала је сирочету име Андреј и усвојила га.

Музей блаженной Ксении Петербургской

Други пут Ксенија је познатој девојци рекла да „муж њен сахрањује жену на Охту“ (део Петербурга). Она је отишла тамо и на сахрани се упознала са неутешним удовцем који је изгубио супругу (умрла на порођају). После годину дана девојка се удала за њега и у миру и слози са лекаром дочекала старост.

Другом мушкарцу који је Ксенију нешто молио рекла је: „Ево ти коњ! Далеко ћеш на њему стићи!“ (на полеђини новчића од једне и две копејке налазио се Свети Георгије Победоносац на коњу). Човек се ускоро обогатио. 

Градила цркву

Године 1786. на Смоленском гробљу отпочела је градња камене цркве. Врло брзо радници су приметили да се ујутру на грађевини појављују нове цигле. Како се испоставило, старица Ксенија долазила је по заласку сунца и све до јутра ређала цигле на врх зида подигнутог током дана.

Музей блаженной Ксении Петербургской

„Када ти уопште спаваш Андреје Фјодоровичу?“, питали су радници. „Наспаваћу се под земљом“, одговарала је она.   

Ксенија је желела да камена грађевина буде што јача. „Много тога ће морати да издржи... Ништа...“ Године 1824. гробље је разорено у поплави, а вода однела велики број крстова и  гробова, уништене су гробљанске књиге, али храм је опстао.

Недалеко од те цркве на Смоленском гробљу Ксенија је и сахрањена. Преминула је у 71. години. 

Помагала је и после смрти

Ксенијин гроб ускоро је постао место ходочашћа. Људи који су долазили да моле за помоћ узимали су грумен земље, па је хумка морала двапут да се насипа. 

Постоји легенда према којој је почетком седамдесетих година деветнаестог века Марија Фјодоровна молила Ксенију да помогне да се будући император Александар Трећи излечи од тифуса. Предање каже да је собар великој кнегињи предао песак са Ксенијиног гроба који је потом стављен испод болесниковог јастука. Њој се те ноћи указала старица која јој је прорекла Александрово оздрављење, али и рођење ћерке којој је требало дати име Ксенија. Родитељи су тако и учинили.  

Приход храма Смоленской иконы Божией Матери

На Ксенијном гробу 1902. године подигнута је капела са мермерним иконостасом и надргробним спомеником. Загранична Руска православна црква канонизовала је Ксенију Петроградску 24. септембра 1978. године, а 6. јуна 1988. године на Помесном сабору Руске православне цркве проглашена је за светитељку.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!