Колективна хистерија или опседнутост демонима: Како се на северу Русије ширила епидемија „икоте“

Ситна, сувоњава старица Степанида Вихарева из села Гришата на граници Пермског краја и Удмуртије, на уобичајен начин наизменично прича о својој деци, па о времену. Неочекивано у разговор се убацује „икотка“ (нагласак на и). Старичин глас постаје гласнији него обично, али као да не допире из грла, него однекуд ниже, из груди. Тај њен други глас прекида њен обичан говор као што један човек прекида другог. Час псује и проклиње, час кука и јадикује или се чак свађа са својом „станодавком“. 

После таквог мешања „икотке“ жена на извесно време заћути, а ако нешто и каже, онда је то тихо и отежало. Очигледно да јој напад одузима много снаге – мењају се мимика и израз очију. Након тога јој је потребно много времена да се опорави.

„Икотка“ с њом живи од седамнаесте године, скоро цео живот. Она јој говори шта да ради и шта да не ради. „Она ми прво није дозвољавала да пијем никакве лекове. А сада је један лек надјачао“, говорила је она. Дешавало се да икотка урла дан и ноћ, да јој не да да спава. И често би је обузимала током молитве, сметала јој да се моли, уздисала, говорила само користећи узвике. Из тог разлога Степанида би на молитви главу често стегла плетеним појасом, што јој је мало помагало. Зато су људи из села сматрали да јој „икота“ живи у глави.

Овај случај опседнутости од стране такозване „икоте“ или „пошипке“ један је од многих које су описали етнографи на руском Северу (северни део европског дела Русије), Уралу и у Сибиру. Назив „икотка“ потиче од речи икать у значењу „врискати“, „кликтати“. Особа која пати од „икоте“ доживљава бол у различитим деловима тела, понаша се као да њоме неко управља и намеће јој другачији укус при избору хране, другачије навике и понашање, приморава је да изговара псовке и ружне речи или да пије алкохол. Понекад је та појава праћена „икањем“, неконтролисаним испуштањем звукова, непрекидним зевањем или грчењем грла, при чему се глас особе мења до непрепознатљивости.

Приче и сведочанства о овом болесном стању изазваном бићем које су уселило у човека – под називом „икота“ – лекари су почели да бележе од краја XIX века, када су у земљи једна за другом почеле да избијају епидемије ове необичне бољке од које су понекад патила читава села.

„Раније је 'икота' била знатно распрострањенија него данас. До епидемија је долазило у различитим областима Русије“, каже за Russia Beyond Олга Христофорова, антрополог и стручњак за фолклор, професор Руског државног хуманитарног универзитета и научни сарадник Руске академије народне привреде и државне управе, која се дуго бавила овим феноменом. „Крајем XIX века догодиле су се две велике епидемије у Смоленској и Новгородској губернији. У Подмосковљу последња забележена епидемија била је 1926. године у Подољску. А једна од последњих у XX веку догодила се 1970. у Пинешком рејону Архангељске области. Тамо су слали партијске раднике да држе предавања о томе како религија не постоји и како зли духови такође не постоје. А лекари и научници су за то време проучавали овај феномен.“

Међутим, у руској народној култури „икотка“ се спомиње знатно раније, почев од XVI века. Људи који су од ње патили били су уверени да су жртве црне магије.

Како се зараза шири

Степанида се јасно сећа када се заразила. Одбила је да попије алкохол који јој је понудио известан човек по имену Агеј, гост код њених рођака. Испијање алкохола пред одраслима, посебно за младу девојку пред мушкарцем, из заједничког суда значило је кршење друштвених и религијских норми. Увређени Агеј је рекао: „Запамтиће ме она“. После тога на језеру је видела зунзару и отада су почели њени напади.

Улазак икоте у некога у облику муве – коју може само видети или случајно прогутати – популаран је мотив у причама о „опседнутости“. Али заправо то може бити било шта на шта је врач бацио чини, каже Христофорова. Људи верују да врач понекад може у некога да усели „икоту“ и без икаквог очигледног контакта.

„То може бити мува над којом је врач изговорио бајалицу и у њу уселио икоту. А може бити замађијано зрно прашине које ти је неко убацио у квас и ти си га попио. Или комарац који ти је ушао у уста, нос или око – у било који отвор на телу – и отада ће 'расти' унутар човека“, каже она.

За то да икота сазри и покаже се понекад је потребно много времена. Према речима жена „икотница“, она се може испољити и неколико деценија касније. За то време икота у човеку наводно мења облик у зависности од више фактора. „Код једне жене икотка је о себи рекла: 'Ушла сам као мува, затим сам расла, порасло ми је крзно и била сам величине мачке, а сад сам већ човек и зовем се Ана Андрејевна“, каже Христофорова.

Икота увек говори „наопачке“

Сматра се да икота „шета“ по унутрашњости човека и „гризе“ његове унутрашње органе, храни се њима, постепено чинећи људско тело делом себе и од тога расте и мења биолошки тип. На пример, претвара се из муве у миша или у малог човека. И што је дуже у човеку, то поседује израженију телесност. Код неких „икотница“, као што је Степанида, она на крају чак почиње да говори. Према њиховим сведочењима, „икоту“ су добиле у младости, али је проговорила тек у старости.

„Говор икоте је најупечатљивији симптом њеног присуства. Долази до грча у грлу и човек почиње да говори 'наопачке'. Наиме, ми обично говоримо док издишемо ваздух, а када говори икота у човеку, она говори тако што удише ваздух. Психијатри то називају пароксизмом говорног апарата“, објашњава Олга Христофорова.

Често се људима са икотом која говори у култури приписују видовитост и способност предсказивања будућности. Код њих људи долазе са питањима о несталима, о украденим или изгубљеним стварима, о томе да ли ће успети да купе краву, да ли ће се муж вратити и томе слично. Одговор „икоте“ се доживљава као пророчанство. За то пророчанство „икотници“ треба платити.

У једном селу старовераца Верхокамју такву славу је стекла Прасковја Максимовна. Живела је на крају села и код ње су ради предсказивања будућности долазила сва суседна села. Плаћали су јој у намирницама. Другој жени су доносили само дуван. Њена „икота“ је, наиме, имала мушки глас, звала се Фјодор и тражила искључиво дуван за своја предсказања.

Али не говоре све „икоте“ и тиме се делимично објашњава зашто су представе о усељењу неког бића у човека тако распрострањене. „Многи сматрају да је њихова икота нема. Нема икота просто шета по телу и изазива болове. Зато теоретски сваки човек може да помисли да има икоту, ако га нешто боли“, каже Христофорова.

Зашто жене чешће обољевају

Руски староверци-беспоповци из Пермског краја „икоту“ тумаче у контексту хришћанства. Зараженост „икотом“ код њих се везује за демоне које је Исус према Јеванђељу истерао из „бесомучника“ у земљи гегерсинској. „Демони, изашавши, отидоше у крдо свиња. И навали све крдо свиња с брега у море и утопише се у води.“

Међутим, веровања у опседнутост човека од стране непознатих бића код народа Коми у Пермском крају, који живе поред старовераца, лишена су хришћанске интерпретације. Ње нема ни у културама других народа из угро-финске групе. Што, по мишљењу антрополога, указује на следеће: вера у „икоту“ као натприродно биће постојала је код угро-финских народа пре њиховог доласка у земљу источних Словена. Притом се „икота“ у том случају не доживљава увек као зао дух и неке њене жртве коегзистирају са њом сасвим мирно.

Према овим древним веровањима, из човека „икоту“ може да истера такође врач. „Према причама људи, када врач истерује икоту, она излази у облику аморфне твари, нечег налик на гљиву комбуху. Истерује се на различите начине. На пример, врач у сауни изговара бајалицу над чашом вотке, човек је попије и након тога га ухвати снажна мучнина. Ако је жртва жена, она икоту 'роди' као дете. Ово је веома чест мотив у причама о 'икоти'. И он објашњава зашто су жене чешће жртве од мушкараца. Код мушкараца се она ретко прима, јер тај 'демон' жели да изађе напоље, жели да се 'роди', а не да умре заједно са домаћином“, каже Христофорова.

Степанида је „рађала“ своју икоту. Када говори о њеној величини, показује неких 20-30 центиметара. Пре тога је мислила да је трудна. „Родила се, узела сам је, умотала у крпу и оставила испод степеница. Ујутро сам устала. Ње нема. А она се у мене поново увукла“, рекла је она. На питање како је она ушла у њу, жена не уме да одговори. Али може да опише оно што је видела: икота је била округла и личила је на плућа животиње.

Она није успела да се ослободи икоте. Сматра се да више нема тако моћних врачева који могу да спроведу ритуал истеривања „икоте“. Зато се људи навикавају на мисао да ће, ако им се „икота“ једном уселила, са њом живети до краја живота. Истина, како сматрају истраживачи, заправо они који верују да имају „икоту“ не желе да је се ослободе.

Разлози за опседнутост

„Икота“ није само психичка, него и сложена социо-културна појава. Пре свега, то је начин да се негативна осећања (непријатељство, завист, мржња, увређеност) представе у облику прихватљивом за друштво.

„Понекад није лако изразити свој однос према људима. Вера у врачеве је управо начин да своје личне замерке према некоме учините легитимним. Човек не може да каже 'Иван Иванович је лош човек, њему ту није место'. Али може да га оптужи гласом 'икоте', да га назове вешцем, лошим човеком, и да за то не сноси одговорност. Јер то не говори сам човек, него демон унутар њега“, објашњава Христофорова.  

Томе у прилог говори чињеница да „икотнице“ (ма како њихови напади били понекад застрашујући) у Русији никада нису прогањане. Сматране су за жртве црне магије. Оне су заправо биле те које су оптуживале друге да су на њих бацили чини. А ови људи су онда били прогањани.

Али „икота“ није увек усмерена на стицање друштвене користи. „Стари људи на 'икоту' сваљују проблеме са здрављем. Као прво, зато што верују у Бога и ђаволе, а као друго зато што су провели тежак живот, много радили и организам им је рано истрошен. Људи своје бољке објашњавају икотом, јер им је то лакше да прихвате. Посебно у местима где има мало лекара или је медицинска помоћ тешко приступачна“, каже Христофорова.

Епидемије „икоте“ у науци такође релативно једноставно налазе објашњење. Крајем XIX века таква појава се називала масовна хистерија. Таква стања - када људи почињу да копирају непримерено понашање других – забележена су широм света. Епидемије „плесне маније“ неколико пута су се појављивале у Европи у периоду од XIV до XVII века. На стотине грађана би плесало, немоћни да се зауставе; неки би умирали од срчаног удара или изнемоглости. Или, на пример, епидемија смеха у Танзанији 1962. године. Она је почела кикотањем три ученице, а завршила се тиме да је за годину дана обухватила преко хиљаду ученика, који су се смејали и плакали истовремено, немоћни да се зауставе. Овај случај је доспео у уџбенике као класичан пример масовне хистерије.

„Како ће се конкретно понашати људи зависи од њихове културне традиције. Негде ће то бити смех, негде ваљање по земљи. Зато се у науци овакве појаве називају културно специфични синдроми, што је заправо понављање модела понашања типичних за одређену културу. У случају икоте то је модел вере у опседнутост. Он ће се различито називати у зависности од локалне средине – икота, шева или пошипка – али увек ће се радити о опседнутости неким бићем“, каже Христофорова.

Психијатри су наводили различите услове појаве епидемије „икоте“. Седамдесетих година стање је забележено како у случајевима потпуно здравих особа (када сујеверни човек, посматрајући такве нападе код некога, и сам почиње да доживљава слично стање), као и у случајевима оболелих особа на психичком или физиком нивоу. Скоро увек икота се појављује услед преживљеног стреса.  

Научници су дуго покушавали да докажу да модел опседнутости помаже слабим, зависним члановима друштва да компензују свој незавидан социјални статус. Опседнутост је чак прозвана „оружјем слабих“. На пример, запажено је да јој често подлежу неудате жене, које живе у страху од неиспуњења друштвених очекивања. Болест и чини давали су им извесне предности као што је уклањање од посла, брига и пажње заједнице, па чак и моћ (увек су били поштовани они који могу да проричу будућност).

У XXI веку икота се као појава задржала у неким сеоским подручјима, у којима постоји снажна традиција. Пермски психијатри и даље бележе ову појаву широм Пермског краја, али је више не називају епидемија. А у Архангељској области, каже Христофорова, она је практично нестала: „Генерације се смењују, људи одлазе у градове и ове културне моделе мало ко међу омладином прихвата. Људи су образованији, а медицина присутнија.“

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи