Солитер на Котељническом кеју – елитна зграда за чекисте коју су саградили затвореници

Адреса: Котељнически кеј 1/15. Најближе станице метроа: „Таганска“, „Китај город“

Године изградње: 1937–1952.  

Шта се у згради налази: Станови, продавнице, ресторани, банка, услужне делатности и биоскоп.

После победе у Другом светском рату Стаљинов програм реконструкције Москве требало је овај град да учини примером за све остале. Седам небодера, „седам сестара“, били су отелотворење његове величине и тријумфа. Чувени „стаљински“ небодер на само 900 метара од Кремља првобитно је грађен као стамбена зграда. Али увек је био знатно више од тога.  

Како је зграда настала  

Солитер је подигнут на месту магацина за брашно. Некада се, наиме, на ушћу река Москве и Јаузе налазио велики број млинова. Ради изградње солитера уништена су и четири сокака старе Москве.  

Рејон је изабран с разлогом. У то време овај кеј, као и део оближњег острва Балчуг, били су место интензивне изградње раскошних зграда у стилу „стаљинског“ ампира.

Првобитно је према Стаљиновом генералном плану требало да буде подигнуто не седам, него осам солитера: осми је требало да се налази у рејону Зарјадје (данас је ту парк под истим именом), али он није завршен, па је тако управо небодер на Котељническом кеју био најближи Кремљу. Пројектовале су га архитекте Дмитриј Чечулин и Андреј Ростковски – обојица носиоци Стаљинове награде.

Као и на изградњи главне зграде МГУ, овде су радили затвореници ГУЛАГ-а. Све до 1953. године затворски логор се налазио на самом градилишту, а како нико не би побегао, читава територија је ограђена оградом високом три метра уз додатак пет бодљикавих жица и безбедносном зоном широком пола метра, којој нико није смео да прилази. До лета 1951. године осим затвореника зграду су градили и ратни заробљеници. Називали су их „специјални контингент“.

Чињеница да су на згради радили затвореници била је добро позната свим њеним станарима. И данас једна од често спомињаних легенди вишедеценијских станара гласи: „Када будете закуцавали ексер или бушили рупу у зиду, немојте се уплашити ако наиђете на скелет. То су затвореници који су градили нашу зграду узидали надзорника радова којег су посебно мрзели.“

Зашто зграда тако изгледа  

Архитекте тврде да је узор за ову грађевину била архитектура московске градње с краја XVII века – храмови као што је Храм Покрова Богородице у рејону Фили.

Централна висока грађевина има 32 спрата, а заједно са шиљком је висока 176 метара. Некада је зграда имала 540 станова, а данас их је око 700. Због сужене композиције на врху многи станови у горњем делу су мали и незгодни за опремање, али то није сметало станарима. Јер је све у овој згради било урађено тако да подигне статус њених станара.

Централни улаз подсећа на раскошан дворац: свечано мермерно степениште са стубовима, порцелански барељефи боје слоноваче, зидови обложени гранитом, скулптуре, кристални лустери. У дворишту зграде налази се подземна гаража на чијем крову су некада били тениски терени.

Идеја је била да станари зграде ако то желе могу све потребе да задовоље у самом комплексу зграде, без потребе да излазе на улицу. Зграда је саграђена као стамбено-животни комплекс. Приземље је било намењено трговини и услугама (што је био новитет за оно доба). У саставу комплекса налазиле су се продавнице, пошта, кафићи, салон лепоте, перионица, сликарски атеље, школа шаха и биоскоп, у којем су приказивани филмови из фонда „Госфиљма“, највеће архиве филмова у земљи.

У истој згради налазио се и легендарни атеље за шивење униформи и цивилних одела. Управо на том месту су сашивени мундири за маршала Жукова, Буђонија, Коњева. А лустери из овог атељеа коришћени су на снимању филма „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука.

По чему је зграда специфична

Стамбена зграда на Котељническом кеју одавно је један од најважнијих симбола Москве. Појављује се у култним филмовима и серијама: од „Москва сузама не верује“ до „Брат-2“ и „Хардкор“.

Најпре су у згради станове добили чиновници НКВД-а, односно МУП-а. Изградњу је надгледао Лаврентиј Берија, најближи Стаљинов сарадник, и одлучено је да се станови поделе „најближим људима“. Међу њима су били и нуклеарни физичари који су радили под руководством Берије на пројекту атомског наоружања. А како би елитност зграде дошла до изражаја, ту се уселила и креативна интелигенција.

У различито време у згради су живели песник Јевгениј Јевтушенко, глумице Фаина Рањевска и Нона Мордјукова, балерина Галина Уланова, глумци Александар Ширвинт и Михаил Жаров, писци Константин Паустовски и Василиј Аксјонов и други. Мада је архитекта Чечулин после Стаљинове смрти пао у немилост као креатор „претерано китњасте“ „простаљинске“ архитектуре, и он је добио кључеве стана у згради.

Људи су се усељавали у већ уређене станове, раскошно и потпуно опремљене: са скупим паркетом, штукатуром на таваници, кристалним лустерима, бронзаним лампама, увозним санитаријама и савременим намештајем, док су обични совјетски грађани могли током целог живота да уштеде само за један кристални лустер.

Истина, било је забрањено да се намештај у становима помера, а камоли да се нешто преграђује и мења распоред просторија. О томе су водили рачуна  надзорници који су станове редовно обилазили. Ова забрана је била везана за чињеницу да су у „згради чекиста“ свуда били постављени микрофони за прислушкивање, па је померањем ормара или комоде, човек могао да покида неке каблове.

Ко данас живи у овој згради  

Данас солитер на Котељническом кеју није више престижна локација. Ту углавном живе потомци оних који су станове добили још у совјетско доба. Многи припадају старијој генерацији. Станови се такође продају или изнајмљују.

Просечна цена двособног стана у овој згради је 50 милиона рубаља (око 600 хиљада евра), док се исти стан може изнајмити за 100-170 хиљада рубаља месечно (1.150 – 2.000 евра). Млади често кирију деле са сустанарима.

Од некадашње раскоши није остало много. У централном фоајеу сачуван је мозаик на таваници и мермер по зидовима. Међутим, оригинално уређење станова је измењено (мада се понегде могу срести поједини елементи, као што су оригинални лустер или огледало). Осим тога, многе инсталације су застареле, што станарима задаје посебне муке. Због старе вентилације и  дрвених преграда добро се чује шта се догађа у суседним становима.

„У стану се стално нешто квари и прегорева. Два месеца након што сам се доселила схватила сам да је зграда подигнута за лепоту, а не за живот. Истина, налази се у центру, али није близу станице метроа. А треба вам најмање 20 минута да је обиђете“, каже Ксенија Вечтомова, која је у згради изнајмљивала стан.

Како можете да погледате зграду изнутра  

Строги портири и данас пазе да нико осим станара и њихових гостију не улази у зграду.

Некада сте могли у њу да уђете ако купите карту за стан-музеј балерине Галине Уланове, али он је  већ неколико година затворен због реконструкције. Једина могућност је да купите карту од агенције „Кровови и изнад кровова“, која за 2.000 рубаља (25 евра) организује екскурзију у холу зграде и служи чај у стану са погледом на центар града.

За оне који би желели макар формално да се нађу унутар легендарне грађевине, постоји проверена варијанта: посета биоскопу „Илузион“. Овај стари биоскоп у приземљу здања је исти онај у којем су се некада, као и данас, приказивали филмови из архиве фонда „Госфиљма“. Недавно је реновиран, па изгледа као савремени биоскоп са јединственим репертоаром.

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи