Како је у Лењинграду изграђена футуристичка кућа од пластике
Аутори пројекта били су архитекта Алексеј Шчербенок и инжењер Леонид Левински. На овај начин они су желели да провере колико су пластични грађевински материјали погодни за масовну стамбену градњу. Овај савремени материјал био је јефтинији од класичних, а градња таквих кућа захтевала је мање времена, што је омогућавало да се уштеди. Пројектанти су идеју добили од западних експериментатора.
Први спрат са армираном конструкцијом и стакленим циглама био је технички. Реч је о потпори у којој су се налазиле, између осталог инсталације за грејање и вентилацију.
На њу је постављена велика кутија димензија 7,2 са 6,7 метара од 28 панела. Зидове су чинила два слоја стаклопластике, обложена изолацијом од стиропора дебљине 14 центиметара. Стручњаци су сматрали да тих 14 центиметара по својим термичким својствима одговарају зиду од два метра цигле. Притом тежина једног квадратног метра панела била је 70 килограма, док би за квадратни метар спољнег зида обичне куће отишло најмање 600 килограма цигле.
У кутији се налазио једнособан стан површине 13,2 квадрата са дневним боравком, креветом, кухињом и мокрим чвором. Улаз је био на нивоу првог спрата, а са улице су до улаза водиле степенице.
У кући нико није живео, само су стручњаци повремено проверавали стање у коме се налази и постојаност у односу на временске прилике. Међутим, трогодишњи експеримент није дао жељене резултате. Без обзира на то што су пластични зидови издржали мразеве и кише, грeјaње није обезбеђивало равномерну дистрибуцију топлоте у просторији, а електрични радијатори су закрчили собу.
Осим тога, техничко одржавање футуристичке куће било је скупље од обичних хрушчовки. После завршеног експеримента кућа је напуштена, а затим и демонтирана. На том месту данас пролази пут.
Касније је у Москви предузет још један покушај коришћења пластичне масе у стамбеној градњи. У Вјатском сокаку 1963. године изграђена је прва пластична четвороспратница. Технологија градње подсећала је на „хрушчовке“, само што панели нису били од бетона, него полимера, дебљине десет центиметара. Конструкција је утопљавана стиропором, одозго су стављани панели од стаклопластике и малтерисани. Спојеви међу панелима изоловани су стакленом вуном. Такви зидови су дупло боље држали топлоту. Намештај уграђен у покретне зидове у становима такође је био од пластике.
Кућа је коришћена за становање двадесет година, до 1985. године. После тога је реконструисана. Десетак година је била скоро цела исељена, а онда је срушена.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу