Светислав Стојановић рођен је у Земуну 1954. године. Завршио је Природно-математички факултет у Београду и 40 година радио у средњој Хемијско-медицинској школи у Вршцу. Пре четири године отишао је у пензију, а прошле године одлучио да помогне братском руском народу и кренуо тамо где су његово искуство и знање били преко потребни.
У Луганск, односно некадашњу Славеносербију коју су средином осамнаестог века основали дошљаци из Србије, стигао је 28. августа. Да све протекне како треба у вези са пресељењем, помогли су му Руски дом у Београду и покрет „Народни фронт“.
„Не знам тачно у ком тренутку се то догодило (када је донео одлуку - прим.ред), реч је једноставно о процесу који је вероватно почео да се одвија пре него што сам се и родио. Моја породица има посебан однос према руском народу. Исто је важило и за совјетски. Са Русијом су нас одувек спајале чврсте везе, волели смо је у породици... Никада нисам чуо ни једну ружну реч о Русији и зато и не могу тачно да одредим када сам постао Луганчанин“, искрен је Светислав Стојановић. „Овде сам тако лепо примљен, тако да сам сигуран да сам урадио праву ствар“.
Александр Река/ТАСС
У гимназији бр.60 наставник из Србије добио је пет одељења, три пета разреда, и по један десети и једанаести. Оптерећење је велико, али је ученицима, колегама и градом изузетно задовољан.
„Много ми се допало овде, деца су у Луганску просто чаробна. Нисам срео ни једно рђаво дете“, наглашава наставник.
„Прве утиске о граду и његовим житељима, а и потоње, стекао сам на основу контаката са колегама и људима које сам сретао у амбулантама и болницама и које виђам свакодневно, и сви су изузетно позитивни. Просто речено, осећам се као свој међу својима“, признаје наставник Светислав.
„Поред тога задивило ме је то што ми деца прилазе, грле ме и говоре: ‘Наставниче, хвала на часу’. Тако нешто никада раније нисам доживео“, признаје он.
Језичка баријера између наставника Светислава и његових ђака не постоји, јер он одлично говори руски.
Александр Река/ТАСС
„Ја сам члан председништва Српско-руског друштва у Вршцу, граду у коме сам годинама живео. А руски језик почео сам да учим још у детињству. Први пут сам посетио Совјетски Савез и Москву још 1976. године. Било је то студентско путовање. Тада сам први пут имао у рукама 'Комсомољску правду', која је тада и постала мој омиљени дневни лист“, рекао је Стојановић новинару Комсомољске правде који га је интервјуисао. „Целог живот трудио сам се да се упознам са руском културом, имам хиљаде руских књига. Тада је страни језик код нас почињао да се учи у петом разреду основне школе. Много деце у Србији учило је руски језик, а данас га скоро нико не зна. А ја треба још да учим руски да бих говорио боље“.
Иначе, историја Вршца тесно је везана за Русе. Реч је о једном од градова у Србији који је прихватио руску емиграцију. У Вршцу се 1923. године родио праунук писца Лава Толстоја филолог Никита Толстој који се прикључио партизанском покрету за време Другог светског рата. Пролетос му је у Вршцу откривен споменик и једна улица названа његовим именом.
„Наш народ врло добро памти. Мој град ослободила је Црвена армија заједно са локалним партизанима. Поред споменика руским војницима налази се споменик мојим родитељима, и ја са братом тамо увек почистим“, додаје Светислав Стојановић.
Деци се нови наставник свидео.
„Врло је занимљиво слушати његове приче. Он понекад предаје на свој начин. Има врло забаван акценат. На часовима је све у свему, врло интересантно“, каже Дмитриј Акманајев, ученик старијих разреда.
Колеге су лепо примиле српског просветног радника.
„Најважније је то, што је он заљубљен у Луганску Народну Републику и што дубоко поштује подвиге и хероизам житеља наше Републике. Он није млад човек, његов сан био је да остави део себе овде“, каже директорка Ана Подтинаja.
За кратко време Светислав Стојановић постао је истинска звезда руских федералних телевизијских станица и новина. О њему су писали и правили репортаже Росијска газета,Комсомољска правда, покрет „Народни фронт“, Први канал и RТ.
„Задатак наставника је да се свим својим снагама и бићем труди да деца постану добри људи, због чега смо сви ми, и одабрали овај позив. Да помогнемо деци да постану професионалци, способни да савладају тешкоће и реше проблеме са којима ће се у животу суочавати. На крају крајева овај свет ће почивати на њиховим плећима“, напомиње Светислав Стојановић.