„Како слепи мењају сијалице?“ „Како слепи бирају одећу?“ „Како слепи фудбалер изводи пенал?“ Испод сваког поста стоје коментари са речима дивљења и подршке: „Ти су супер, и јакна ти је кул“, „Момак и по!“, „Људи, угледајте се на њега!“
Андреј Куклин, нападач руске фудбалске репрезентације за слепе има 150.000 пратилаца на Јутјубу и 250.000 на ТикТоку. Студије на универзитету он комбинује са тренинзима, снима музичке и видео-записе на својим профилима у друштвеним мрежама, и редовно уживо комуницира са својим пратиоцима.
Куклин је заволео фудбал и везао се за њега. Он не навија за екипе већ за добру игру, и радује се када руски фудбалери постижу успех. Каже да је недавно био на финалној утакмици Купа Русије између „Динама“ и „Спартака“. „Осамдесет хиљада навијача певало је песму од МакSим ’Знаш ли ти’. Било је дирљиво до суза!“
„Фудбал играм од детињства. Шутирао сам лопту у дворишту од друге-треће године, а онда сам код деде на телевизору видео утакмицу ’Зенит’-’Спартак’ и заљубио се. Био сам невероватно импресиониран њиховом игром. Са шест година сам изгубио вид, али нисам престао да играм, а са 13 сам сазнао да постоји фудбал за слепе и схватио да је то права ствар за мене“, прича Андреј.
Овај фудбал су смислили у Шпанији. На терену се могу налазити четири играча. Сви носе специјалне наочаре које изједначавају њихове шансе, као и голман, који може да командује на коју страну се додаје лопта и у ком правцу се иде у напад. Поред голмана тренер такође може да усмерава играче, а у оријентацији помаже и судија. Игра се специјалном лоптом која издаје звук звецкања. Кад креће у напад играч повиче на шпанском „voy“ („идем“). Генерално, такав фудбал није само веома гласан спорт, већ је и поприлично драматичан. Од 2004. године укључен је у програм Параолимпијских игара, и тада су у Русији одигране прве фудбалске утакмице за слепе и слабовиде спортисте.
И поред тога што је рано изгубио вид, Андреј је имао уобичајено детињство. Мама му није стављала забране, дозвољавала му је да се шета у дворишту и да игра фудбал. Чак је и на тренинге одлазио сам, бициклом. Свој родни град Јошкар Олу Куклин је познавао као свој џеп и могао је да оде где год треба. Једино је у игри ’жмурке’ био у предности – по корацима је могао да препозна да неко трчи.
За штап за слепе Андреј је сазнао тек у Москви, кад је после доласка морао да упознаје нови град. „Већ 2018. сам био у руској фубалској репрезентацији за слепе. Тренер је предложио да се преселим у Москву и играм за нови клуб. Био сам пресрећан. Добио сам све што ми је било потребно. Живим у Москви, студирам и тренирам“.
Испоставило се да пре њега нико од слепих фудбалера није тако радио. У њиховом спорту уобичајених трансфера није било. Куклинов транфер из Јошкар Оле у Москву био је први.
Као студент Руског државног универзитета за социјалне студије (РГСУ) он је одлучио да упозна Москву и запослио се у курирској служби. Пар сати које је имао на располагању, између наставе и тренинга, користио је да разноси поруџбине. У компанији за коју је радио није се ни знало да су запослили слепог курира. „Захваљујући томе ја сад знам све пролазе, станице, покретне степенице: па ако се изгубите сад знате коме да се обратите“, каже кроз смех Куклин.
Андреј је сасвим случајно постао блогер, када је по савету свога брата почео да поставља на Јутјуб кавер верзије на познате композиције. А онда је на ТикТок поставио видео са свог тренинга, који је за сат времена имао 80.000 прегледа. „Засули су ме коментарима: како играте, како се проводите, како живите, да случајно не вирите на утакмици? Почео сам да правим видео-снимке и све је онда кренуло“.
Андреј каже да међу његовим пратиоцима има много родитеља чија су деца слепа или слабовида. „Ја их храбрим и подстичем да верују у своју децу. Недавно нам је у Казањ на утакмицу дошао слепи дечак са мамом. Инспирисан мојим примером почео је да води свој профил. Ја се томе много радујем. То значи да моји видео-снимци нису само забавни него и помажу људима да поверују у себе“.
Сада Андреј студира на Московском државном економском универзитету и напоредо тренира, снима видео-клипове и снима у студију. На јесен је путовао у Казањ и Сочи на утакмице туринира „Челична воља“ који организује Фудбалски савез Русије за људе са инвалидитетом и ограниченим здравственим способностима. Као члан руске репрезентације у малом фудбалу (футсалу) за слепе победио је на међународним такмичењима у Турској.
„Фудбал ми је на првом месту, затим иде музика, па све остало. Јесте да ми је распоред обавеза сабијен, али је зато занимљив. Најважније је да имате жељу, а остало ће доћи само“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу