Како је слепи руски фудбалер постао звезда ТикТока и Јутјуба

„Како слепи мењају сијалице?“ „Како слепи бирају одећу?“ „Како слепи фудбалер изводи пенал?“ Испод сваког поста стоје коментари са речима дивљења и подршке: „Ти су супер, и јакна ти је кул“, „Момак и по!“, „Људи, угледајте се на њега!“

Андреј Куклин, нападач руске фудбалске репрезентације за слепе има 150.000 пратилаца на Јутјубу и 250.000 на ТикТоку. Студије на универзитету он комбинује са тренинзима, снима музичке и видео-записе на својим профилима у друштвеним мрежама, и редовно уживо комуницира са својим пратиоцима.

За леп фудбал

Куклин је заволео фудбал и везао се за њега. Он не навија за екипе већ за добру игру, и радује се када руски фудбалери постижу успех. Каже да је недавно био на финалној утакмици Купа Русије између „Динама“ и „Спартака“. „Осамдесет хиљада навијача певало је песму од МакSим ’Знаш ли ти’. Било је дирљиво до суза!“

„Фудбал играм од детињства. Шутирао сам лопту у дворишту од друге-треће године, а онда сам код деде на телевизору видео утакмицу ’Зенит’-’Спартак’ и заљубио се. Био сам невероватно импресиониран њиховом игром. Са шест година сам изгубио вид, али нисам престао да играм, а са 13 сам сазнао да постоји фудбал за слепе и схватио да је то права ствар за мене“, прича Андреј.

Овај фудбал су смислили у Шпанији. На терену се могу налазити четири играча. Сви носе специјалне наочаре које изједначавају њихове шансе, као и голман, који може да командује на коју страну се додаје лопта и у ком правцу се иде у напад. Поред голмана тренер такође може да усмерава играче, а у оријентацији помаже и судија. Игра се специјалном лоптом која издаје звук звецкања. Кад креће у напад играч повиче на шпанском „voy“ („идем“). Генерално, такав фудбал није само веома гласан спорт, већ је и поприлично драматичан. Од 2004. године укључен је у програм Параолимпијских игара, и тада су у Русији одигране прве фудбалске утакмице за слепе и слабовиде спортисте.

Трансфер слепог играча

И поред тога што је рано изгубио вид, Андреј је имао уобичајено детињство. Мама му није стављала забране, дозвољавала му је да се шета у дворишту и да игра фудбал. Чак је и на тренинге одлазио сам, бициклом. Свој родни град Јошкар Олу Куклин је познавао као свој џеп и могао је да оде где год треба. Једино је у игри ’жмурке’ био у предности – по корацима је могао да препозна да неко трчи.

За штап за слепе Андреј је сазнао тек у Москви, кад је после доласка морао да упознаје нови град. „Већ 2018. сам био у руској фубалској репрезентацији за слепе. Тренер је предложио да се преселим у Москву и играм за нови клуб. Био сам пресрећан. Добио сам све што ми је било потребно. Живим у Москви, студирам и тренирам“.

Испоставило се да пре њега нико од слепих фудбалера није тако радио. У њиховом спорту уобичајених трансфера није било. Куклинов транфер из Јошкар Оле у Москву био је први.

Као студент Руског државног универзитета за социјалне студије (РГСУ) он је одлучио да упозна Москву и запослио се у курирској служби. Пар сати које је имао на располагању, између наставе и тренинга, користио је да разноси поруџбине. У компанији за коју је радио није се ни знало да су запослили слепог курира. „Захваљујући томе ја сад знам све пролазе, станице, покретне степенице: па ако се изгубите сад знате коме да се обратите“, каже кроз смех Куклин.

„Родитељи, верујте у своју децу“

Андреј је сасвим случајно постао блогер, када је по савету свога брата почео да поставља на Јутјуб кавер верзије на познате композиције. А онда је на ТикТок поставио видео са свог тренинга, који је за сат времена имао 80.000 прегледа. „Засули су ме коментарима: како играте, како се проводите, како живите, да случајно не вирите на утакмици? Почео сам да правим видео-снимке и све је онда кренуло“.

Андреј каже да међу његовим пратиоцима има много родитеља чија су деца слепа или слабовида. „Ја их храбрим и подстичем да верују у своју децу. Недавно нам је у Казањ на утакмицу дошао слепи дечак са мамом. Инспирисан мојим примером почео је да води свој профил. Ја се томе много радујем. То значи да моји видео-снимци нису само забавни него и помажу људима да поверују у себе“.

Сада Андреј студира на Московском државном економском универзитету и напоредо тренира, снима видео-клипове и снима у студију. На јесен је путовао у Казањ и Сочи на утакмице туринира „Челична воља“ који организује Фудбалски савез Русије за људе са инвалидитетом и ограниченим здравственим способностима. Као члан руске репрезентације у малом фудбалу (футсалу) за слепе победио је на међународним такмичењима у Турској.

„Фудбал ми је на првом месту, затим иде музика, па све остало. Јесте да ми је распоред обавеза сабијен, али је зато занимљив. Најважније је да имате жељу, а остало ће доћи само“.