Оренбуршке козе и мараме: 5 чињеница о специфичној раси коза дуге длаке

Оренбуршке паперјасте мараме практично немају тежину, али греју чак и по љутом мразу. Тајна лежи у посебној раси коза које се гаје само на југу Урала.

1. То су најкрупније козе дуге длаке

Владимир Песња/Sputnik

Оренбуршке козе, од чије поддлаке су локални становници правили врло топлу одећу, заинтересовале су научнике још средином XVIII века. Први истраживач овог феномена био је познавалац Јужног Урала Петар Ричков. Он и његова супруга су допринели ширењу народног уметничког заната плетења оренбуршких марама у Русији и ван ње.

Затим су на сцену ступили селекционари: уралске козе су укрштене са другим козама дуге длаке, између осталог, са кашмирском козама које су на Урал стигле из Средње Азије, и донским козама из јужног дела Русије.

Управо у XIX веку широм света се појавило интересовање за све што је руско, а посебно за руске уметничке занате. Како би се произвела већа количина паперјастих марама за извоз, било је потребно више сировина, односно козје поддлаке.

Услед селекције добијене су козе које не само што имају фину паперјасту поддлаку, него су и крупније. Женке су у просеку тешке 55 килограма, а мужјаци 90. То су највеће козе дуге длаке на свету (на другом месту је такође раса из Русије: донска коза, чије су женке тешке 45, а мужјаци 75 килограма).

Оренбуршка раса је званично уведена у Државни регистар тек 1993. године.

2. Могу да живе само на Јужном Уралу

Владимир Песња/Sputnik

На Јужном Уралу влада сурова континентална клима, зими температуре достижу -40, а лети +40. За зиму у овим крајевима такође су карактеристични јаки ветрови, мећаве, мокар снег, док су лети чести сушни периоди.

Време се мења неколико пута дневно. У тим условима козе су постале врло издржљиве. Дању бораве на отвореном, на природним пашњацима, а могу чак и да спавају напољу. Локалне козе су се прилагодиле овим природним условима тако што су добиле топлу и фину длаку.  

Паперјасте мараме из Оренбурга више пута су учествовале на међународним изложбама у иностранству. Медаље су освојиле 1862. у Лондону, 1897. у Чикагу, 1958. у Бриселу. Још у XIX веку трговци из иностранства заинтересовали су се за ову расу коза. Покушали су да их гаје у Француској, Енглеској, Холандији, Аустралији. Али то није успело, јер после 2-3 године у другачијим временским условима оне би изгубиле своју карактеристичну поддлаку.

Оренбуршка коза се толико навикла на живот на Јужном Уралу да се врло ретко среће у другим крајевима земље.

3. Поддлака се мења у зависности од узраста козе

Владимир Песња/Sputnik

Поддлака се скида чешљањем двапут годишње у размаку од 2-3 недеље. Први пут крајем фебруара, а затим средином марта. На тај начин се са једне одрасле козе може добити 400-500 грама поддлаке (од крупних јарчева и 600 грама).

Најфинију, најтању длаку имају младе козе, али она је притом најкраћа. Како коза одраста, длака јој постаје дебља и дужа.

У априлу-мају коза се може ошишати како јој лети не би било сувише вруће. Једна коза даје 350-400 грама длаке од шишања, која није тако фина као чешљана поддлака, али се може користити за израду различитих одевних предмета.

Мада су оренбуршке паперјасте мараме обично беле, већина коза ове расе су црне. Срећу се и беле, риђе, сиве и шарене козе. Пређа се притом обично фарба.

Док држати оренбуршке козе ради млека нема смисла. Оне дају мање од 100 литара годишње, док се од млечних раса добија око 1.000 литара млека годишње.

4. Боље је не користити чисту поддлаку

Сергеј Медведев/TASS

Самостално се поддлака оренбуршких коза лако упреда у нит. Али како би се добила марама, у пређу је потребно додати вискозну свилу или памучну нит. Садржај поддлаке не треба да буде мањи од 60%, али не већи од 70%.

У продавницама материјала за ручне радове притом се продају калеми чисте козје поддлаке, али се претпоставља да ће приликом плетења сам мајстор додати друге нити у потребном односу.

То је неопходно како би марама боље задржала облик и дуже служила. Осим тога, физички је тешко исплести мараму од чисте поддлаке. 

5. Оренбуршке козе су се нашле на граници нестанка

Оренбуршка област, 1990.

Валериј Бушухин/TASS

Традиционално ове козе се гаје у Оренбуршкој и Чељабинској области, у Башкирији, као и неким рејонима Казахстана. У совјетско доба сав узгој се одвијао у шест совхоза, а мараме су плели мајстори оренбуршког комбината. Али у позним годинама СССР-а оренбуршке козе су добијале смањену финансијску подршку од државе.  

Препоручујемо

Како је мошусно говече поново населило руски Арктик

Док је почетком деведестих година било 185 хиљада коза, данас их има 50 хиљада. Локални произвођачи су сачували јединствен генетски фонд, како из совјетских совхоза, тако и од приватних узгајивача који су наставили да гаје козе током читавог овог периода. 

Данас уралске фарме оренбуршких коза добијају подстицаје од државе.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!