Масленица, седмица Јарилових палачинки

Реч „Масленица“ у руском језику означава древни словенски празник који води порекло из паганске културе, а сачувао се и после примања хришћанства. Црква је уврстила „Масленицу“ међу своје празнике, назвавши је Сиропусном седмицом (која претходи Великом посту). Ове године Масленица почиње 11. марта.

Назив „масленица“, према једној верзији, потиче отуд што се по православном обичају у току ове седмице не једе месо, а још увек се употребљавају млечни производи.

Масленица је највеселији период народног весеља, када се припрема највише хране. Народ га је увек волео и увек му је „тепао“ на разне начине: „шећерна уста“, „крчмарица“, „часна масленица“, „весела“, „пресита“.

Неодвојиви део празника су вожње саоницама са коњском запрегом на коју је за ову прилику стављана најбоља опрема. Момци који су се спремали за женидбу куповали су саонице специјално за ову прилику. У вожњи су обавезно учествовали сви млади парови. Поред вожње у великим саоницама празник се масовно обележавао и санкањем. Било је и других обичаја, као што су прескакање ватре и освајање снежног града.

У 18. и 19. веку главни догађај празновања била је сеоска покладна комедија, чији су учесници били прерушени у „Масленицу“, „Војводу“ и др. Сценарио комедије био је у духу празника: учесници су се гостили уочи предстојећег поста, опраштали су једни другима увреде и обећавали да ће се вратити догодине. Често су у сценарио додавани и неки реални догађаји из дотичног краја.

Масленица је током многих векова сачувала карактер свеопштег народног весеља. Сви обичаји везани за овај празник имају за циљ да одагнају зиму и пробуде природу из сна. Масленица је дочекивана покладним обредним песмама на снежним узвишењима. Симбол светковине била је лутка од сламе, обучена у женске хаљине, са којом је народ збијао шале и веселио се. Лутка је на крају спаљивана са све палачинком коју је држала у руци.

Палачинке су главна посластица и симбол Масленице. Пеку се сваког дана, почев од понедељка, а у посебно великим количинама се пеку од четвртка до недеље. Традиција печења палачинки у Русији је постојала још у паганско време. Тада је бог сунца Јарило позиван да протера зиму, а округла палачинка веома личи на летње сунце.

Традиција је била да свака домаћица има свој сопствени рецепт за припремање палачинки, и тај рецепт је преношен са колена на колено по женској линији. Палачинке су се пекле углавном од пшеничног, хељдиног, овсеног и кукурузног брашна у које је додавана каша од проса или гриз, а такође кромпир, бундева, јабуке и слатка павлака.

У Русији је постојао обичај да се прва палачинка увек пече за покој душе, и она је давана сиромасима ради помена свих умрлих, или је остављана на прозору. Палачинке су пуњене киселом павлаком, јајима, кавијаром и другим укусним додацима, а дегустиране су од јутра до вечери, заједно са другим јелима.

Дан по дан

Читава седмица у народу се звала „часна“, „широка“, „весела“ „бољарка-масленица“, „госпођа масленица“. Још увек сваки дан у овој недељи има свој назив из кога се види шта тога дана треба радити. У недељу уочи Масленице било је уобичајено да се посећују рођаци, пријатељи и суседи, а такође да се позивају гости. У току Масленице се не једе месо, и зато се последња недеља пред почетак Масленице звала „месна“. Тога дана је таст позивао зета да „докрајче месо“.

Понедељак је био „сретање“ празника. Тога дана су се правиле стазе за санкање. Деца су од јутра правила лутку од сламе, облачила је и возала по улицама. Правиле су се љуљашке и приређивале трпезе са слаткишима.

Уторак је био „разигравање“. Тога дана су почињале веселе игре. Од јутра су се девојке и младићи санкали и јели палачинке. Момци су тражили младе, а девојке младожење (с тим што су се свадбе организовале тек после Ускрса).

Среда је „изјелица“. У свим гозбама су палачинке, наравно, биле на првом месту. Зетови су на палачинке одлазили код ташти.

Четвртак је „разбибрига“. Тога дана је требало помоћи сунцу да протера зиму и зато се организовала вожња саоницама са коњском запрегом „по сунашцету“, тј. обилазило се око села у смеру казаљке на сату. Четвртком је за мушкарце било најважније да одбране или заузму снежни град.

Петак су „таштине вечери“, када ташта иде „код зета на палачинке“.

Субота је „заовино посело“. Тога дана се ишло у госте код свих рођака и сви су правили палачинке.

Недеља је завршни, „опроштајни дан“, када се од ближњих тражи опроштај због свих увреда, а после тога почиње весеље са песмом и игром, чиме се испраћа Масленица. Тога дана се у огромној ватри спаљивала лутка од сламе, која је била оличење одлазеће зиме. Она се постављала усред ватре, а окупљени народ се од ње опраштао шалама, песмом и игром, грдећи зиму због мразева и оскудне хране, и хвалећи је због веселих зимских забава. На крају је лутка спаљивана уз веселе узвике и песме. Када „зима изгори“, почиње финална забава у којој омладина прескаче ватру. Тим надигравањем се завршавао празник Масленице.

Коначни опроштај од Масленице био је први дан Великог поста, тј. Чисти понедељак, који се сматрао даном очишћења од греха и мрсне хране. На Чисти понедељак је био обичај да се сви купају, а жене су прале посуђе и „париле“ посуде за млеко, чистећи их од масти и остатака мрсне хране.

За дане Масленице везане су многе шале, доскочице, песме, пословице и изреке: „У снегу до појаса, у палачинкама до грла“, „Шта је живот без масленице“, „На Масленицу и прсте полижеш, и новчиће нанижеш“, „Последњу би пару дао, само да Масленицу прослави“, „Није сваки дан Масленица, доћи ће и Велики пост“, „Боји се Масленица горке роткве и куване репе“ (тј. поста).

Прочитајте још: Одјек старих словенских традиција: Пет заборављених обичаја руске Масленице

Росијскаја газета. Сва права задржана.