Силазак у подземље Москве

Тло испод Москве личи на огроман сунђер. Постоје подземне грађевине још из средњег века. Извор: РИА „Новости“.

Тло испод Москве личи на огроман сунђер. Постоје подземне грађевине још из средњег века. Извор: РИА „Новости“.

Градским пејзажом Москве доминира седам облакодера - „Стаљинових сестара“ - чувених симбола совјетске моћи. Међутим, ова здања су само „врх леденог брега“: испод њих, као и испод већине других зграда у Москви, налази се читав подземни град са својим пролазима, склоништима, рекама понорницама, системима за снабдевање, причама и мистеријама. Тло испод Москве подсећа на огроман сунђер. „Руска реч“ вас води у обилазак подземља највећег европског града.

Оставштина Хладног рата: склоништа у Москви

После рата, када је почела трка у наоружавању између СССР-а и САД, совјетски инжењери и научници добили су задатак да изграде склоништа у већим градовима. Постоје две врсте ових грађевина. Самостална склоништа била су осмишљена као привремени заклон и укопавана су свега 5-6 метара испод земље. Други тип представљају склоништа која се налазе испод стамбених објеката, школа, болница, фабрика, железничких станица, и могла су да приме стотине људи на два или три дана (неки облакодери из доба Стаљина имају заиста пространа склоништа). Она су грађена на дубини и до 20 метара, а улази су им заштићени двоструким херметичким вратима. Самостална склоништа распознају су се по вентилационим отворима и улазима који се налазе изнад земље. У склоништа у зградама улази се из подрумских просторија и она нису уочљива на први поглед.

На срећу, атомска склоништа из совјетског времена се никада нису користила.

Склоништа у московским зградама била су снабдевена опремом за задовољавање животних потреба, попут дизел-агрегата, система за филтрирање и освежавање ваздуха, залихама пијаће воде и лекова (али не и хране уколико се склониште не користи). Овде су се држале и гас-маске, одела за хемијску заштиту, секире и лопате за случај да после бомбардовања људи морају да се пробијају кроз рушевине како би изашли на површину. У току редовних часова цивилне заштите совјетски грађани и ученици обучавани су и како да користе опрему и средства у склоништима.

Подучавање ученика било је веома успешно, јер су они брзо научили како да склоништа пронађу и у њих уђу. На срећу, она се никада нису користила, тако да су до данас углавном претворена у складишта, фитнес центре, музичка студија и слично. Ипак, постоје и она која су још увек очувана и могу да послуже својој основној сврси. Нека од њих редовно учествују у незваничним такмичењима за „најбоље опремљено склониште у рејону“. Сва поменута склоништа су релативно нови објекти – у Москви постоје и подземне грађевине још из средњег века.

Подземне одаје Кремља

Први подземни објекти у Москви изграђени су крајем 15. века ради одбране Кремља. У време сталних војних сукоба требало је добро утврдити главну московску тврђаву како би могла да издржи дуготрајну опсаду. У овом послу учествовао је Аристотел Фјораванти, италијански архитекта и инжењер. Верује се да је Фјораванти – у Русији познат као градитељ кремаљског Успенског храма – осмислио и план за изградњу подземља Московског кремља.

Већина кремаљских кула поседује простране подруме. Током опсаде могли су да се користе као складишта за намирнице, а неки од њих имали су и тунеле који су водили изван градских зидина, тако да су браниоци могли да добијају следовања муниције, али и поруке, док су тајни бунари обезбеђивали пијаћу воду. Пролази испод зидина били су још важнији. У неосвојиву тврђаву Кремља могло се продрети једино постављањем подземних мина и рушењем неког од зидова, тако да су браниоци користили посебне пролазе (зване „уши“) како би из тврђаве могли да прате да ли непријатељ поставља мине. У 20. веку предузето је истраживање подземља Московског кремља у потрази за библиотеком цара Ивана Грозног, али без успеха. Испоставило се да је већина пролаза затрпана урушавањем и ерозијом, па се положај многих подземних просторија не може утврдити.

Подземне реке

Почетком 19. века у Москви се појавило још подземних објеката. Ток Негљинке, реке која тече по површини од рејона Марина Рошча кроз центар града и улива се у реку Москву, каналисан је изградњом колектора, који је постао најзначајнији московски подземни пролаз.

Током 1870-их колектор Негљинке обишао је чувени руски новинар Владимир Гиљаровски, и међу првима објавио забелешке о ономе што је видео у том подземном свету – влажни зидови од цигле прекривени густим муљем и гомиле отпада, толико дубоке и лепљиве да су могле да заробе човека. У то време Негљинка је била препуна градског отпада и често је плавила. Овај проблем решен је тек 1970-их.

Очишћена од отпада, Негљинка је почела да привлачи нове посетиоце – младе и нешто старије истраживаче који су без дозволе обилазили њене колекторе у потрази за новим доживљајима и узбуђењима.

„Руска реч“ је ступила у контакт са једним од њих – младом девојком под надимком Пила, која подземље истражује из естетских разлога и због љубави према древној архитектури. Према њеним речима, Негљинка и већина градских колектора данас су релативно добро проучени и безбедни – овде ћете пре доживети неку смешну згоду или срести пијану дружину него што ћете наићи на подземно чудовиште: „Једном смо пролазили кроз узак ходник од цигала испод центра града и угледали дрвени прозор у зиду. Иза прозора смо видели девојку на тоалетној шољи – прозор је гледао право у тоалет њеног стана! На сву срећу, девојка се није уплашила и отерала нас, већ нас је понудила флашом воде.“

Осим Негљинке, Москва има још много неистражених подземних речица, где се, како је Пила рекла, савремени „копачи“ срећу са истим проблемима као и Гиљаровски некада: „Те реке су још увек препуне отпада, а магла је унутра понекад тако густа да једва можете да видите сопствене ноге. Морате да понесете батерију, одело за хемијску заштиту и уже, као и да кренете са групом пријатеља. У време пљускова, често настају поплаве и тада је изузетно опасно истраживати ове реке. Можете да настрадате ако вас понесе њихова моћна струја.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.