Чај – право руско национално пиће

„Зашто имате толико много чудних чајева? Зар вам црни није довољан?“ Ово ме је питао пријатељ из Аустралије, покушавајући да схвати руску опседнутост познатим напитком.

Истина је да много волимо наш руски чај и та љубав траје већ дуго. Прво смо заволели збитењ који се служи топао и прави се од биља и меда, да би касније наша осећања еволуирала до садашње привржености чају. Ту је важну улогу одиграо чувени самовар, направа која је олакшала припрему, а уз то је била и одличан детаљ на сликама.

Данас Руси у ресторанима, кафеима и код куће спремају различите врсте чаја – црни, зелени, црвени, воћни, биљни – као и бројне мешавине, префињене попут коктела у луксузном бару.

Самовар: 300 година чајанке на руски начин

У московском Музеју примењене уметности и декоративних предмета отворена је изложба под називом „О самоварима и још понечему“.

Има више разлога зашто га волимо, или, да говорим у своје име, зашто га ја волим. Греје вас када је хладно, представља одличан начин да се одложе дневне обавезе, уз њега је и дружење с пријатељима лепше, а често се уз њега служе слаткиши.

У доба мог детињства није било много могућности избора. У понуди је постојао само црни чај, мада се по могућству додавало биље и бобичасто воће. И тада, као и данас, црни чај се пио с лимуном и шећером раствореним у шољи или шећером у коцкама – други начин се зове „вприкуску“, при чему се коцке шећера грицкају. Поред тога, уз чај су служене и различите врсте слатког од воћа. Мој брат је посебно волео сладак чај и док је био дете увек је говорио: „Дедин чај је најбољи!“ Потрудила сам се да сазнам какав је то био „дедин чај“ и открила његову тајну: у сваку шољу деда је стављао три велике кашике шећера.

Потпуно је разумљиво да је и „Књига о здравој и укусној храни“ садржала рецепт за припрему црног чаја. Тамо стоји да се он гаји у Грузији, Азербејџану и Краснодарском крају и да је „увек одличног квалитета“. Поред тога, у књизи се помиње да је у СССР-у постојао и зелени чај, наравно, али о њему никад нисам размишљала, јер се пио само на руском Далеком истоку и републикама које су данас независне централноазијске државе.

„За време рата правили смо ,чај‘ од сушене шаргарепе и лишћа бобичастог воћа“, причала ми је бака. „После рата пили смо много чаја – једна шоља и сендвич са саламом били су уобичајен оброк. Најтраженији је био индијски, али је било тешко доћи до њега. У посебним приликама делили су га у предузећима у посебним паковањима, иако је то најчешће била непозната индијска марка ,Три слона‘. У селима су пили чај из самовара, чија је припрема трајала сатима. Једна породица пила је и до 10 литара, не само из шоља, већ и из тацни на које су директно сипали чај“.

Сећам се још једног напитка из младости. Звали смо га „чај од гљиве“. То је била мешавина квасца и бактерија са слатким чајем, а личила је на медузу која плута по великој тегли. Вода би пожутела и постала киселкаста, а створио би се и понеки мехурић. На теглу је гумицом била повезана газа, која је имала улогу филтера. У време док сам била ђак сматрало се да је овај напитак врло здрав. Када бих се разболела, дан ми је обавезно почињао испијањем шоље „чаја од гљиве“ који ме је пецкао по упаљеном грлу.

Пријатељи који су долазили код нас нису знали шта је то, али су увек и они били послужени (бака је била врло дарежљива) и добијали би упутство за употребу. Потом би гљива расла још у нечијој тегли и пецкала још нечије грло.

„Свака породица коју знам користила је чај од гљиве. Веровали смо да лечи сваку болест. Међутим, једног дана једноставно је нестао – не сећам се када и зашто“, жали се бака.

Ми Руси можда више не пијемо „чај од гљиве“ и не користимо самовар, али постоји нешто што се нимало није променило, а то је наша љубав према чају. Док сам писала овај текст попила сам пет шоља и лепо су ме загрејале, али се због тога моје писање продужило за још два сата. Ипак, нимало не жалим.

Како се чај припрема и пије?

Рецепт из „Књиге о здравој и укусној храни“, страна 272.

Последњих година чај се у СССР-у не узгаја само у Грузији, већ и у Азербејџану и на црноморској обали Краснодарског краја.

Совјетски чај има одличан квалитет, а посебно укус и мирис.

Облик среће звани чај

Чај треба чувати на сувом месту у чврсто затвореној посуди, далеко од свега што има јак мирис. Чај се припрема тако што се најпре у чајник испере кључалом водом како би се загрејао, а потом се чај (1 чајна кашика на 6-8 шоља) прелива охлађеном претходно прокључалом водом, која се налива максимално до 2/3 запремине посуде.

Затим чајник прекријте крпом или пешкиром око пет минута. Потом додајте прокључалу воду и сипајте у шоље.

Не стављајте чајник са листићима чаја на ринглу да не бисте покварили укус. Из истог разлога није добро ни припремати чај с прокључалом водом.

Росијскаја газета. Сва права задржана.