Омиљена јела и пића Фјодора Достојевског

Сцена из серијског филма „Достојевски" (Јевгениј Миронов).

Сцена из серијског филма „Достојевски" (Јевгениј Миронов).

kinopoisk.ru
Велики руски писац бирао је храну у зависности од расположења.

Лако је приметити да главни јунаци романа Достојевског много дискутују и размишљају, а врло мало једу. Међутим, сећања пријатеља и чланова породице писца сведоче о томе да је руска кухиња увек заузимала посебно место у његовом свакодневном животу. У кући Достојевског нека јела су имала посебан статус и њихово послуживање било је права церемонија.

Руска кухиња и необичне навике

Сцена из филма „Достојевски".
 

Према сећањима Ане Григорјевне Достојевске, друге пишчеве жене, „муж је волео руску кухињу”. Фјодор Михаилович је често тражио да му се припремају јела која су у то време била популарна у Санкт Петербургу. Међу њима се издвајају: московска сољанка (чорба која за основу има месни буљон са ситно сецканом кобасицом, купусом и киселим краставцима), поховани телећи филе, растегаји (пециво са отвором са горње стране и различитом врстом надева), подове пирошке (посне пирошке са грашком, репом, усољеним печуркама и другим надевом).

Осим тога, Достојевски је имао доста оригиналних гастрономских навика. Тако је, према сећањима његове жене, веома волео да уз кувану кокошку пије топло млеко, а пре него што би појео неки слаткиш радо би попио пола чашице коњака. Када је био у меланхоличном расположењу, Достојевски је тражио да на трпезу изнесу зделу буљона, телећи поховани филе, чај и вино. У добром расположењу радије је јео сир, орахе, наранџе, лимун, печурке рујнице, кавијар и француски сенф. 

Вотка за доручак

Сцена из филма „Достојевски".
 

Списак необичних гастрономских навика Достојевског употпуњава испијање тзв.хлебне вотке за доручак (врста вотке од пшенице, популарна у 19. веку).

Пишчев јутарњи ритуал његов савременик Михаил Александрович Александров у свом дневнику описује на следећи начин: „Дошавши једном код Фјодора Михајловича за време доручка, видео сам га како пије обичну хлебну вотку. Загризао би комад црног хлеба и испио мало вотке из чашице,  а онда је све то заједно жвакао”. Достојевски је говорио да је то најздравији начин конзумирања вотке.

Ормар за књиге са слаткишима

Сцена из серијског филма „Достојевски".
 

Чувени руски писац је обожавао посластице и чувао их је у специјалним фиокама у ормару за књиге у радној соби. Пишчева ћерка Љубов Фјодоровна Достојевска се сећа: „Отац је слаткише радо јео дању, а понекад и ноћу”.

Овако је изгледао садржај фиока ормара за књиге Достојевског: кутије са смоквама, урмама, орасима, сувим грожђем и воћним желеом (руски желе се у 19. веку припремао од умућеног пиреа од јабука, шећера и другог воћа), суво црно грожђе, мармелада, краљевске суве шљиве (од најслађе и најкрупније врсте шљива), па чак и свеже грожђе.

Осим слаткиша Достојевски је веома волео воће.

Ритуал испијања чаја

Као и сваки талентовани неурастеник, Достојевски је неке своје навике доводио до крајности. Једна од тих навика било је испијање чаја. Достојевски је волео јак црни чај и пио га је у великим количинама, седећи за својим радним столом. Достојевски је био веома захтеван када се радило о припреми чаја и зато га је увек кувао сам. Његова ћерка ту процедуру описује овако: „Најпре би испрао чајник врелом водом, затим би ставио 3 кашичице чаја, налио само трећину чајника водом и покрио чајник марамицом. Три минуте касније би допунио чајник водом и поново га покрио. Сипајући себи чај, тата је увек пазио на боју напитка и врло често му се догађало да час долива чај, а час га излива у зделу за испирање и додаје вреле воде. Често се догађало да у свој кабинет однесе чашу, и да се затим врати како би долио концентрат или разблажио чај. Тврдио је: ’Кад сипам чај изгледа ми да је боја добра, а кад га однесем у кабинет видим да не ваља’”.

Писац је за чај имао посебну чајну кашичицу и у чашу је додавао две коцке шећера.

*Сећања породице и пријатеља Достојевског на његове гастрономске навике објављена су у књизи Павла Фокина „Достојевски без улепшавања”, издавач: Амфора, 2008.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“