Руска војна униформа у 18. веку

Петар Први је своју армију облачио по конкретном обрасцу. Он је имао два своја лична пука – Преображенски и Семјоновски. И један и други је цар формирао још као дечак, док се играо рата. Оба пука су временом прерасла у комплетне војне јединице са сопственим оружјем и сопственом униформом. Преображенци су носили зелене кафтане и црвене камзоле (део униформе који се носио уз тело испод кафтана), панталоне до колена, беле дуге чарапе и тврде дубоке ципеле, или уместо њих високе јахаће чизме са широким сарама. Носили су Федора шешире, такође зелене боје. Семјоновски мундир се разликовао по боји. Њима је првобитно кафтан кројен од плавог сукна, али већ 1720. године оба пука су почела да носе тамно-зелене мундире. Разликовали су се само поједини детаљи: Преображенци су носили црвене крагне и манжетне, а Семјоновци плаве.

Крој мундира који је Петар Први узео за образац није се по својим главним елементима разликовао од онога што је у то време било уобичајено у Европи. Цар је и иначе стварао армију по западном моделу. Пошто је своје гардисте обукао у европском маниру, пожелео је да исте боје носи и цела нова руска армија. То је, међутим, било неизводљиво јер тадашња руска текстилна производња није могла обезбедити потребну количину сукна одређених боја. До краја владавине Петра Првог војници осталих јединица носили су разнобојне униформе. Боја често није могла да се бира, него се носило оно што је било на располагању. Често су и читави пукови били одевени у сиво сукно које су изаткали обични сељаци.

Михаил Милорадовић, српски агент руског цара у „мисији монтенегринској“

Одевена на брзу руку војска Петра Првог је морала да ратује против Шведске, једне од најјачих армија тадашње Европе. Шведски краљ је 1700. године код Нарве до ногу потукао стару руску армију. Јуначки су се држали само цареви гардисти. Преображенци и Семјоновци су одбили све шведске нападе, мада су претрпели велике губитке. Петар је желео да истакне јунаштво гардијских пукова и доделио им је посебне елементе мундира. Тако су Преображенци и Семјоновци постали једине јединице руске армије које су носиле црвене чарапе уместо белих. То је био знак да су они код Нарве били у крви до колена. Официри су добили посебне почасне нагрудне значке у облику полумесеца на коме је писало: „1700“. Значке су биле сребрне или позлаћене, у зависности од чина.

Сваки пук руске армије имао је гренадирску чету, коју су чинили најкрупнији и најјачи војници. Њихов првобитни задатак је било бацање граната. Отуд потиче и сама реч „гренадир“. Временом су и гренадири почели добијати исте задатке као и обични војници, али су задржали специфичну униформу. Њена главна одлика је посебна капа куполастог облика без обода, зато што је обод сметао приликом бацања гранате. Предњи део капе красила је метална плочица у облику руског грба на коме је приказан двоглави орао.

По царевој одлуци сви војници су носили бркове и шишали се тако да им коса не пада на рамена. Официри су се разликовали по „шалу“, тј. масивном ремену од уплетених нити, који је пребациван преко рамена и причвршћиван на појасу. Он је могао имати украс у виду уплетених златних и сребрних нити. Такав „шал“ је понекад био чвршћи од конопа. За време битке код Ђавољег моста 1799. године у планинама Швајцарске Руси су направили мост од брвана повезаних официрским „шаловима“.

Руска Империја, земља униформи

Зелена боја руског мундира коју је увео Петар Први задржала се у руској армији дуже од једног века, с тим што су коњаници увек носили плаву, а артиљерци црвену униформу. Кафтан је постепено мењао свој облик, да би средином века почео личити на данашњи фрак – са фалтама уместо скутова. Камзол је постепено изашао из употребе, а уместо тророгог шешира временом је уведен двороги. Уведена је и посебна униформа за генерале, чији мундири се првобитно ни по чему нису разликовали од мундира осталих официра. Временом је њихова униформа постала скупоценија и одликовала се златним или сребрним везом по ободу, на крагнама и манжетнама мундира.

За време Катарине II руска војна униформа је делимично реформисана на иницијативу царичиног љубимца, кнеза Григорија Потемкина. Војници су добили удобни скраћени капут, широке панталоне од ланеног платна и огртач од дебље тканине. „Потемкински“ мундир је био веома удобан, и зато је постао веома популаран и радо ношен у руској армији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.