Сергеј Прокофјев – композитор који је напустио САД због СССР-а

TAСС
Музика Сергеја Прокофјева је једна од најчешће извођених у савременом свету. Може се чути не само са музичких сцена широм света, него и као звоно са многих смартфона.

23. априла се навршило 125 година од рођења чувеног руског композитора Сергеја  Прокофјева. Његова музика и данас спада међу најтраженије на свету, заједно са бечким класицима и немачким романтичарима. Плес витезова из балета „Ромео и Јулија” или Наташин валцер из опере „Рат и мир” могу се чути и у компјутерским игрицама или као звоно на телефонима, иако је пре само 50 година његова музика сматрана за авангардну и провокативну.

Од руског села до париског балета

На једној од првих познатих фотографија 9-годишњи дечак седи у матроском оделу испред клавира на којем су раширене ноте са јасно читљивим натписом: „Опера Див, написао Серјожа Прокофјев”. Већ две године касније као његов учитељ компоновања ангажован је млад успешан совјетски композитор Рејнголд Глиер. Када му је било 13 година, његова мајка, која је изврсно свирала клавир и чврсто веровала у будућност свог сина, довела га је из руске провинције у Петербург. Прокофјев је уписао конзерваторијум, где је учио од најбољих композитора свог времена, међу којима је био и Николај Римски-Корсаков, носилац развоја руске опере. 

Фото: РИА НовостиФото: РИА Новости

Са 16 година Прокофјев је завршио конзерваторијум, смер композиција. Осим што је стекао диплому, написао је неколико обимних дела и стекао репутацију као једна од највећих нада руске уметности. Убрзо је на њега обратио пажњу музички издавач Борис Јургенсон, а неколико година касније од легендарног Сергеја Ђагиљева је добио поруџбину да напише партитуру за његове „руске сезоне” у Паризу.

Одлазак у САД и повратак у СССР

Његову каријеру у успону могли су да униште Први светски рат и револуција. Док су се његови вршњаци питали шта да раде и где да живе, Прокофјев је за свој циљ изабрао Америку. Било је то једино место на ком се могло размишљати о стваралаштву. Нова музика, са дисонанцама и необичном, оригиналном хармонијом, многима је звучала превише компликовано. Чак ни изузетан шарм који је поседовао Прокофјеву није увек могао да помогне у каријери.

Тада му је у помоћ дошла његова пијанистичка виртуозност: када би добио уговор за пијанистички концерт, у програм би уврстио и своја дела. У том периоду је настало не само неколико клавирских концерата, већ и опере „Заљубљен у три наранџе” и „Огњени анђео”, као и 2. и 3. симфонија, које се и данас убрајају међу његова најпопуларнија дела.

Па ипак, Прокофјев је 30-их година прошлог века схватио да је позицију композитора бр. 1 у западном свету чврсто заузео други руски уметник – Игор Стравински. Након што је три пута посетио СССР, Прокофјев је у њему видео достојну противтежу Европи и Америци са огромном публиком и оркестрима који су оснивани широм земље. Његова одлука је потресла западни свет: 1936. године Прокофјев се заједно са женом и двоје деце вратио у отаџбину.

Сергеј Ејзенштејн и Сергеј Прокофјев, 1937. (фото: Пер Аташев)Сергеј Ејзенштејн и Сергеј Прокофјев, 1937. (фото: Пер Аташев)

У СССР-у Прокофјев се позиционирао као најбољи композитор у земљи и једва је стизао да одговори на поруџбине које су стизале са свих страна: од Бољшог театра до редитеља Сергеја Ејзенштајна. Свој карактеристичан стил је ублажио у складу са тада владајућим представама о соцреализму у музици. То га није плашило, нити се устезао да пише музику на идеолошке теме: истовремено са гротескном бајком „Пећа и вук” написао је и наручену Кантату поводом 20-годишњице Октобра на речи Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина, као и Здравицу у част Стаљиновог 60. рођендана.

Али чак га ни три Стаљинове државне награде, које је добио 1946. године, нису могле заштити од „суда историје”: његово стваралаштво је проглашено за неспојиво са соцреализмом после извођења Мураделијеве опере „Велико пријатељство” у Бољшом театру. У либрету ове опере се указивало на затегнутост у односима Руса са народима Северног Кавказа.

Истина, Прокофјевљеви балети и опера „Рат и мир” и даље су се изводили у највећим позориштима СССР-а, а неколико година касније композитор је поново био затрпан наруџбинама и примио је још једну Стаљинову награду. Међутим, никад није успео да се опорави од потреса који је преживео. Чак је и умро истог дана када и Стаљин и зато је његова смрт прошла готово незапажено. Али Прокофјев је победио у најважнијој партији: његова музика данас звучи свуда у свету и не зна за границе.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: