Човек чију музику у Русији препознаје свако

Име Георгија Свиридова није много познато изван Русије. Међутим, у самој Русији нема човека који не познаје његове композиције. Чак и они које уметност никада није занимала деценијама су сваке вечери слушали флексибилни и енергични ритам мелодије „Време, не заустављај се!” („Время, вперёд!”) у шпици новости на Првом каналу Централне телевизије СССР-а, а касније и руске телевизије. Сваки ђак може да отпева трагичну Свиридовљеву „Романсу” из играног филма „Вејавица” („Метель”). Она се чак често изводи и изван концерата класичне музике. Композитор је на својој кожи осетио све перипетије које су снашле Русију у 20. веку и пренео их на своја дела. Захваљујући томе његова музика је постала блиска сваком житељу Русије.

Од провинције до престонице

Георгиј Свиридов је рођен за време Првог светског рата у провинцији Русије, у једном градићу у Курској области. Његовог оца, који се две године касније придружио бољшевицима у Октобарској револуцији, стрељали су белогвардејци 1919. године. Георгијева мајка је остала сама са двоје деце. Нова власт јој је као удовици погинулог комунисте понудила помоћ, тј. дала јој да бира краву или конфисковани „племићки” клавир. Чудно звучи, али мајка је изабрала клавир. Како истичу композиторови биографи, она је већ тада приметила код свог четворогодишњег сина необично интересовање за музику.

Међутим, он тада није научио да свира клавир. Као дечак је брзо запоставио вежбање на клавиру, али је зато самостално научио да свира балалајку, народни жичани инструмент без кога се није могао замислити ниједан празник. Наставници музичке школе коју је похађао када се породица преселила у Курск брзо су препознали његов таленат за музику и препоручили му да се озбиљније лати учења. У седамнаестој години Свиридов одлази у Лењинград и уписује средњу музичку школу, познату по врсним наставницима. Ту школу су заједно са њим похађали Никита Богославски и Василиј Соловјов-Седој, касније чувени композитори и текстописци. Тамо је и Свиридов почео да компонује. Још као средњошколац компоновао је циклус романси на Пушкинове стихове, који је стекао популарност и ушао у репертоар великих руских певача Сергеја Лемешова и Александра Пирогова.

Симфонија против Хитлера

Пресудно професионално школовање тек га је чекало у Лењинградском конзерваторијуму, где му је предавао Дмитриј Шостакович. Он је Свиридову и после конзерваторијума деценијама остао пријатељ, учитељ и саветник.

Георгиј Свиридов је сјајно завршио конзерваторијум, што је потврдио Првом симфонијом и концертом за жичане инструменте. Управо тада је почео Велики отаџбински рат. Композитор је одмах мобилисан и примљен на војну академију. Али само неколико месеци касније морао је да се испише због лошег здравственог стања. Дошло је до изражаја гладно детињство у доба грађанског рата и физичко исцрпљивање у првој младости, када је будући композитор тешким радом морао да надокнади музичко образовање које није добио у детињству.

Јединство музике и речи

Ратне године су ипак биле веома тежак период за Свиридова, будући да се придружио Лењинградској филхармонији за време њене евакуације у Новосибирск. Тада је много компоновао, између осталог и музику за позоришне представе. У то време је он у великој мери усавршио свој композиторски таленат и сагледао његову важност, што му је помогло да током 1950-их доживи велики успон у својој професионалној каријери. Тих година је у свом опусу већ имао симфонијске и инструменталне композиције, као и музику за филмове и позоришне представе. Међутим, најупечатљивија Свиридовљева дела била су она у којима је композитор своју музику ујединио са поетском речју. Поред провереног и поузданог Пушкина за коауторе је изабрао још и Александра Блока и Сергеја Јесењина. У совјетском периоду обојица су имали статус „полузабрањених”, или „полудозвољених” песника. Али њихово умеће да изразе руски дух било је убедљиво, и то су осећали и сам композитор и његови слушаоци. За „Патетички ораторијум” на стихове Владимира Мајаковског Свиридов је 1960. године добио Лењинову награду, једно од највећих признања у СССР-у. Поред тога, добио је и две Државне награде СССР-а за циклусе „Курске песме” и „Пушкинов венац”. Проглашен је и за Хероја социјалистичког рада, што је звање које се крајње ретко додељивало уметницима. Ипак, највеће признање је вероватно била чињеница да су се за право да први изведу његова дела борили чувени вокали попут Дмитрија Хворостовског и Јелене Обрасцове. Свиридовљеве композиције и данас се непрекидно изводе у руским концертним дворанама.

Сто година клавирског чаробњака Свјатослава Рихтера

Росијскаја газета. Сва права задржана.