Како се појавио медвед Мишка, симбол московске Олимпијаде 1980?

Алексеј Подубниј/TАСС
Олимпијске игре у Москви отворене су 19. јула 1980. године. Њихова маскота, љупки медведић са појасом од олимпијских симбола, још увек је популаран у многим земљама света. О томе како је он настао прича његов аутор, сликар Виктор Чижиков.

-Како је почела прича о маскоти Олимпијаде?

-Ја сам тада радио у дечијој издавачкој кући. Нисам ни знао да је расписан конкурс за олимпијску маскоту. Све се одиграло случајно. Мог пријатеља је срео један од руководилаца Савеза уметника Русије и испричао му за конкурс, и да је у Олимпијски комитет већ пристигло 40.000 варијанти медведа, али жири не може да изабере одговарајућег. Он је посаветовао да дечији сликари такође узму учешћа, и додао да је рок месец дана. Ми смо за неких недељу дана оловком нацртали скице преко 100 медведа и однели у Олимпијски комитет. После извесног времена моја жена сретне тог пријатеља на улици и пита га зашто је тако тужан. А он одговори: „Управо сам сазнао да је Викторов медвед прошао, а мој није”.

Виктор Чижиков. Илустрација: Вјачеслав Ун Да-син/TАССВиктор Чижиков. Илустрација: Вјачеслав Ун Да-син/TАСС

-Изабрали су вашу скицу. А јесу ли затим уследиле неке инструкције од комунистичке партије у вези са корекцијом лика?

-Ја сам имао задатак да нацртам медведа који не личи ни на једног од оних које су насликале хиљаде других сликара. То је тежак задатак, и требало га је решити. Ни случајно се није смело догодити да нашу земљу неко оптужи за плагијат. И хвала Богу, Мишка је положио тај испит.

-Ваш Мишка се веома разликује од представе о руском медведу коју је промовисала страна штампа.

-Руски медвед је често коришћен у политичким карикатурама. У њима је он приказан као грубијан и простак, а ја сам хтео да направим оптимистичан приказ, који изазива најбоља људска осећања. Дуго нисам могао да изразим „олимпијску” црту нашег медведа. Најпре сам хтео да му натакнем разнобојни качкет, и свако „парче” качкета да буде у бојама застава земаља-учесница Олимпијаде. Али од качкета се не виде уши. Да му окачим медаље о врат? Али медаље се каче свим маскотама. Дабар у Канади је такође имао медаље.

Причало се да сам за прототип Мишке узео комшију из моје зграде, композитора Валерија Зупкова. Нисам то негирао, он јесте добар човек. Међутим, заправо се догодило да сам сањао Мишку са олимпијским појасом. То ми се више пута дешавало када сам стварао неки лик. Најважније ми је да се одмах пробудим и нацртам, јер после све заборавим. У августу 1977. године у Москви је одржана изложба на којој су представљена 64 медведића. Изложбу је посетио председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин. Он је дуго гледао све слике, и изненада се зауставио право испред мог рада и рекао: „Па ево га, то је он!” То ми је испричао један новинар.

Из Олимпијског комитета су ми телефонирали тек након месец дана. Вероватно су чекали да партија одобри. Рекли су ми: „Честитамо, ваш медвед је прошао”. Ето, то је цела Мишкина биографија. Додуше, јесте ме коштала много живаца.

Илустрација: Семјон Мајстерман и Николај Науменков /ТАССИлустрација: Семјон Мајстерман и Николај Науменков /ТАСС

-Мислите ли на регистрацију ауторских права?

-Није било никакве регистрације. Понуђено ми је да потпишм документе у којима је писало да сам насликао рад под називом „Забавни медведић”.

Исплатили су ми 1.300 рубаља на каси Олимпијског комитета, и још неки новац је легао на штедну књижицу. Укупно сам добио око 2.000 рубаља (просечна плата у СССР-у је током 1980-их износила 120 рубаља – прим. „Руска реч”), иако је маскота одрадила 90% олимпијске пропаганде. Али није то оно најважније. После Олимпијаде 1980. однос према нама се у свету приметно побољшао, и у томе је Мишка одиграо значајну улогу. Припала ми је необична мисија, и ја сам свој посао добро одрадио. Такав успех се ретко постиже. Ја га волим као своје дете. И веома сам захвалан Јосифу Туманову, редитељу церемонија отварања и затварања Олимпијаде 1980, за предивну слику медведића на трибинама. Сећате се када му се слива суза? Пропорције су тада сачуване, што се не може рећи за гуменог Мишку који је узлетео са стадиона. Ја бих направио сасвим друкчије пропорције.

Лик медведића Мишке затим је коришћен у целом свету. Нисам се чудио када сам га виђао у другом обличју. На пример, у облику бочице парфема, или на кутијици шибица. А у Прагу мој Мишка рекламира Музеј комунизма. И још је на плакату приказан са аутоматом „Калашњиков”, мада се у очима мога Мишке види нада у мир.

Морнари трговачке флоте су ми причали да су у Полинезији плакат са Мишком поклонили поглавици Папуанаца. То су места која је посетио Миклухо-Маклај. Баш смешно.

Чланак објављујемо у скраћеној варијанти. Оригиналну верзију прочитајте овде. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“