Бошко Милосављевић: Ја сам као и многи други Срби од малена био упућен на руску књижевност. Ишао сам у школу која се звала „Максим Горки“. У средњој школи открио сам Достојевског и Буњина. Није ме привлачила само књижевност.
Дмитриј Лане
Када сам почео да схватам размене руске емиграције, каква је то несрећа у Русији била, коју су породили бољшевици, почео сам да истражујем, да се занимам за то. Ја сам филолог по образовању, али годинама сам се бавио филмом. Ја сам направио филм о Калмицима, који су дошли са Врангеловом војском. То су будисти. А онда сам се одлучио за Врангела, јер то је тема, која спаја не само емиграцију и почетак грађанског рата, него и храбру личност човека, кроз чији је живот прошло много трагичног и узвишеног. И та лепота, која се налази у том страдању, она постоји. Да би нешто било величанствено, оно мора да буде велико и да пропадне у трагичном смислу. Сигуран сам да је та трагедија достојна да се отпева. Зато сам одабрао Врангела.
У основи мог филма је прича о човеку, који живот, своје постојање, па чак и своју породицу жртвује да би спасио људе. Ја сам то покушао да укрстим са „Другом књигом Сеоба“ Милоша Црњанског, у којом се говори о путу неких Срба у Русију.
Сам назив филма „Јего благородије барон Врангел“ заправо се односи на Павла Исаковића, главног лика из романа Црњанског. Хтео сам да дам слику људи који су узвишени када ствари не иду добро.
Врангел каже: „Делио сам славу мојих армија, морам да делим сада тугу и очај пораза“. Не можеш да напустиш људе када иде лоше. То би ваљда требало да се односи и на брак и на неке друге ствари у животу. А ми живимо у време када људи уче лажне ствари. Тако је тај филм о Врангелу мали допринос томе да храбри поштени људи мора да буду отпевани. Не морамо сви да будемо храбри, али сви морамо да поштујемо храброст.
Овај филм ће увек бити актуелан, јер садржи сећања људи који већ нестају са овог света. Ја сам снимао потомке руских емиграната: породицу Тарасјев, породицу Пономаренко, породицу Кастељанов, породицу Самојлик. Они су се родили овде, у Краљевини. Ја сам направио четири филма о судбини славних Руса и Срба: о маестру Јурију Ракитину, о генералу руске армије Србину Арсену Карађорђевићу , о барону Врангелу, и о Калмицима из Врангелове војске.
Ми смо са Русима географски далеко, али нисам у животу срео Енглеза, или Француза или Американаца, са којима бих одмах постао близак. А срео сам доста тих људи. За разлику од Руса, са којима брзо постајем близак. То вероватно има везе с тим, што смо Словени, што смо доминантно православни и на крају крајева делимо среће и несреће у историји. И о томе мора да се снима и да се пише више.
У новембру први пут идем у Русију, да представим филм о Врангелу на 11. фестивалу „Руско зарубежје“ у музеју Александра Солжењицина. Много бих волео да видим Русију, то ми је давнашња жеља и верујем да ће то бити инспиративно путовање!
Дмитриј Лане