У којим српским градовима се „скривају” дела руских архитеката?

Катарина Лане
Први светски рат је из корена променио живот руске интелигенције. Принуђена да напусти вољену Русију, бела емиграција је нови дом пронашла у гостољубивој Југославији. Из захвалности према српском народу, радећи за његову добробит, руске архитекте су подигле велики број грађевина које су сачуване до данас. „Russia Beyond на српском” почиње са објављивањем циклуса текстова о овим јединственим здањима, наслеђу руске емиграције у Србији.

Галипољски трагови у Ваљеву

Улица Вука Караџића у Ваљеву на први поглед изгледа сасвим обично. Ту се налазе главна пошта, супермаркет, гимназија и пореска управа. И мало ко од пролазника који журе на аутобус зна и памти да се управо у овој улици налази истински бисер архитектуре прошлог века: зграда коју је пројектовао руски архитекта Василиј Баумгартен, генерал-мајор Беле армије и Југословенске краљевске војске. У новембру 1920. године он је у чину војног инжењера евакуисан у Истамбул и служио је под командом генерала Врангела на полуострву Галипоље.

150 000 избеглица се искрцало на голо, беживотно полуострво. Били су принуђени да живот граде из почетка. Прве зиме од хладноће је умрло 250 људи. Али већ од јануара, захваљујући строгој дисциплини и огромном опсегу радова који официрима није дозвољавао да се опусте, на полуострву су отворени библиотека, гимназија, школа мачевања, седам цркава и дечији вртић.

После тешких година преживљавања у туђини Василиј Баумгартен емигрира у Југославију. Међу белогардејцима који су стигли у Србију било је много архитеката, лекара, учитеља, чији су таленти нашли примену за добробит нове домовине. Василиј Баумгартен је пројектовао зграду Генералштаба и Руског дома у Београду у неокласичном стилу, који истиче природну лепоту камена: бели и сиви мермер, масивни стубови и декоративни пиластери – све то одаје утисак постојаности и моћи.

Дух благостања и модерне у руском извођењу  

1938. године архитекта Баумгартен пројектује ваљевску филијалу државне хипотекарне банке. О овом пројекту одушевљено је писао највећи југословенски лист „Политика”: „Најлепша зграда у Ваљеву биће Палата Државне Хипотекарне Банке, на коју ће се утрошити преко три милиона динара. Зграда Хипотекарне банке подиже се на месту где су дуги низ година радила браћа Ненадовић, на згради ће се поставити спомен-плоча за сећање на ову славну породицу.”

Објекат је подигнут 1939. године. Није случајно што се налази недалеко од моста преко Колубаре, у једној од централних улица. Савремена зграда у центру града у којој је сваки грађанин могао да узме кредит била је симбол слободе и широких могућности. Она је у провинцијски град требало да унесе дух економског благостања и европског напретка. Била је то мермерна монолитна грађевина у стилу арт декоа. Њени витки пиластери узносили су се у висину и завршавали дискретним капителима. На фасади и у ентеријеру распоређени су рељефи и скулптуре, дело скулптора Владимира Загородњука, такође руског емигранта. У средишту рељефа над улазом приказана је женска фигура која седи под крошњом дрвета. Претпоставља се да је то богиња здравља Хигија, а лево и десно од ње су две девојчице у народној ношњи: Судија и Правда. Поред њих представљени су ковачи и виноградари као персонификација индустрије и пољопривреде. На рељефу на јужној страни зграде, која је окренута према реци, у средишту се налази фигура која симболише благостање, а поред ње су радници са алатом као симбол рада којим се постиже успех. На улазу у шалтер-салу банке налазе се два рељефа у бронзи са ликовима кнежева Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића у природној величини.

Према пројекту архитекте Баумгартена, зграду су чинили подрум, приземље, први спрат и поткровље. У подруму је требало да се налазе котларница и сефови, у приземљу банкарска сала са шалтерима, просторија за чувара и канцеларије. На првом спрату предвиђене су канцеларије, распоређене око централног светларника. Уске прозоре у приземљу покривале су решетке у стилу модерне.

Време што све неумитно мења 

За време Другог светског рата зграда није оштећена, али је двапут реконструисана, због чега је изгубила своју изворну стилску целовитост. На крову је дограђена мансарда са додатним просторијама за запослене, због чега је изгубљен застакљени део на крову, који је централну салу осветљавао природном светлошћу. Зграда је са јужне стране продужена са два прозорска блока. Баумгартен је планирао да ова зграда стоји одвојено од других, али временом су уз њу дозидани безлични блокови стамбених и трговинских јединица. Грађевина је тако изгубила своју оригиналну харизму и монументалност. 2002. године државна хипотекарна банка је престала да постоји и данас се у њеној згради налази пореска управа. Ту се сваког дана са хрпама папира забринуто окупљају предузетници свих фела. Њих нимало не дотиче дискретна архитектонска лепота Баумгартеновог дела. Чак ни сви стари Ваљевци не знају да је ова величанствена зграда у центру српског града дело руског архитекте, белогардијског официра армије барона Врангела, Василија Фјодоровича Баумгартена.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: