Руски храмови у Београду: Вечан прилог неимара царске Русије

Храм Вазнесења Христовог у Жаркову.

Храм Вазнесења Христовог у Жаркову.

Катарина Лане
Russia Beyond на српском језику наставља са циклусом чланака посвећених делима руских архитеката у Србији. Док су бољшевици у Русији убијали православне свештенике и претварали храмове у клубове, рушећи крстове и уништавајући иконе секирама, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је примила руску интелигенцију у емиграцији, а руске архитекте су градиле храмове чија су врата и дан-данас отворена за парохијане.

Храм Вазнесења Христовог у Жаркову

Ова светла црква са лепим цвећњаком у порти већ 79 година стоји на брду окружена веселим боровима, на радост овдашњих становника.

Камен темељац је освештан 7. септембра 1936. године, а само две године касније храм је у потпуности завршен. Пројекат је израдио руски архитекта Виктор Лукомски, надахнут српском средњевековном архитектонском традицијом моравске школе.

Хоризонтални пресек темеља подсећа на тролист због иступа у облику полукруга са куполама у источном делу зграде, и два слична иступа за певнице. На централном делу храма стоји велика купола која се ослања на четири стуба и лукове. Звоник се налази у западном делу храма. Фасада је украшена декоративним каменом. Храм је осликао иконописац Александар Тројицки.

Виктор Лукомски је један од најпознатијих архитеката који су емигрирали у Србију 1920. године. Овде је добио посао у Министарству грађевина Краљевине СХС и много је радио на пројектима београдских зграда и храмова. Овај руски неимар пројектовао је и Мали храм Светог Саве, и здање Патријаршије на Косанчићевом Венцу.

Храм светог Александра Невског у Улици Цара Душана

Овај храм је подигнут 1929. године у знак сећања на Руско-турски рат 1877-1878. године у коме су Руси ослободили Србију. У том рату су учествовали руски добровољци који су у Србију донели монтажни храм светог Александра Невског, а затим је на његовом месту подигнут храм од камена. На овом пројекту је радила Јелисавета Начић, прва Српкиња архитекта, али је њен рад прекинуо Први светски рат, да би после рата пројекту приступио Василиј Андросов, Рус који је емигрирао у Србију из Одесе.

У архитектонском облику цркве јасно се огледа моравска традиција. Фасада од вештачког камена украшена је биљним орнаментима. Куполу носе четири стуба украшена на капителима рељефним крстовима. Храм је осветљен витражима од разнобојног стакла. Стакла црвене, жуте и плаве боје сачувана су до наших дана. Мермерни иконостас је прилог краља Александра Карађорђевића. Ова црква на Дорћолу је први храм међуратног периода и још увек је један од најлепших украса српске престонице.

Храм светог Георгија у Чукарици

И овај храм је пројектовао Василиј Андросов. Пројектован је у сличном стилу као и Храм светог Александра Невског, по чему се може закључити да је оба пројекта радио исти аутор. Ова два храма су у извесном смислу побратими – оба су почела да се граде 1928. године. Андросов је истовремено градио неколико објеката у Београду.

Неовизантијски стил је карактеристичан за период између два велика рата па је и руски аутор био њиме надахнут. Уплетени украси на фасади, декоративни орнаменти и округли прозори су елементи карактеристични за многе храмове тога времена. Црква светог Георгија има облик трокраког крста. Главни улаз у храм је увек окренут ка западу, што симболизује удаљавање од таме која иде од запада и приближавање светлости која иде са истока.

Изнад улаза је мозаик Светог Георгија који убија аждају. Богати иконостас је у храстовом дрвету изрезбарио македонски мајстор Нестор Алексијевић, а храм је осликао непознати руски иконописац. Василиј Андросов није градио само цркве, он је пројектовао и један од најпознатијих објеката у Београду – здање Главне поште у Таковској улици.

Храм светог арханђела Гаврила у Хумској улици

Григориј Самојлов је емигрирао у Србију из Таганрога и постао један од најомиљенијих архитеката у високом друштву Србије. Градио је благородне и велелепне виле на Дедињу, зграду Машинског факултета Београдског универзитета, Палату Пензионог фонда чиновника и служитеља Народне банке Краљевине Југославије и храмове.

Храм светог арханђела Гаврила је ремек-дело свестрано талентованог Григорија Самојлова. Изградња је почела 1937. године. Фасада боје песка украшена је уметнутим фрагментима окер боје. Истом бојом је уоквирен и округли прозор изнад главног улаза. Овај прелепи храм у српско-византијском стилу једна је од најомиљенијих светиња београдских верника.

Руски храм Свете Тројице на Ташмајдану

Може се рећи да је ово најпознатије дело руских архитеката. Од 1925. године то је и центар руског културног живота у Београду. Валериј Сташевски, архитекта и инжењер из Петербурга, дошао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца почетком 1920-их и запослио се у Министарству грађевина. Временом је он постао један од најплоднијих неимара Србије.

У Историјском архиву Београда се чува преко хиљаду његових пројеката. Он је подигао 135 стамбених зграда у целом граду, пројектовао је здање манастирске школе у селу Раковици и Руски храм на Ташмајдану. У овом малом и пријатном храму сахрањен је чувени руски генерал Врангељ.

У темељ храма је уграђена земља коју су емигранти донели из Русије. Изрезбарени дрвени иконостас је направио кнез Михаил Путјатин, аутор иконостаса монтажне цркве светог Серафима Саровског у Царском Селу. Плава купола са златним крстом карактеристична је за руске храмове. Руски храм је доста оштећен када је 1999. године бомбардована зграда телевизије. Новац за обнављање храма дала је Московска патријаршија, а такође житељи Београда руске и српске националности. Настојатељи храма су свештеници белогардејске породице Тарасјев која већ три генерације живи у Србији.

Љубав према Русији, нада у бољи живот и захвалност земљи која их је примила давале су великим руским неимарима снагу за живот и рад, а срдачан однос братског народа инспирисао их је да стварају велика ремек-дела од камена која сваки Београђанин и данас, после много деценија, може видети и додирнути. Српски храмови пројектовани руским рукама симбол су неуништивости наше заједничке вере.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још: