Пет књижевних дела о руској револуцији која обавезно треба прочитати

За све писце од Блока до Пастернака револуција је била драма која је довела до слома руског друштва и традиционалног начина живота. Промене су најпре изазвале одушевљење, а затим разочарање.

1. Александар Блок. Поема „Дванаесторица“ („Двенадцать“)

Истанчани лиричар и романтичар Александар Блок најважнији је руски песник 20. века. Он је најпре одушевљено дочекао револуцију видевши у њој могућност за духовну обнову друштва и изградњу новог живота.

У поеми „Дванаесторица“ (1918) Блок замишља револуцију као апокалипсу: у полууништеном Петрограду [назив Санкт Петербурга од 1914. до 1924.] владао је хаос, људи су били гладни и смрзавали се, свуда по граду су биле пљачке и пуцњава. Блок, међутим, поздравља и оправдава рушење старог света и тријумф нове револуционарне стихије.

Јунаци поеме, дванаесторица красноармејаца, као дванаест „апостола“ нове вере, са лакоћом приносе људске животе као жртву новој ери. „Да испалимо метак у Свету Русију – / У чворновату/ У дрвену,/ У гегаву!“, вичу они.

Испред красноармејаца „са белим венчићем“ од ружа иде Исус Христос. Ова сцена је тумачена на различите начине: или Христос благосиља револуцију и иде на њеном челу, или красноармејци прогоне Христа уништавајући веру.

Блок се 1920-1921. разочарао у револуцију и престао да пише стихове. Умро је од болести срца у веома дубокој депресији.

2. Максим Горки. „Весник буре“ („Песня о Буревестнике“), приче

Максим Горки је био прави „песник револуције“. Он је био одушевљен и првом револуцијом 1905. године, и свргавањем морнархије. Потекао је из народа и био је најважнији писац пролетаријата. Речи из његових дела ушле су у лексикон револуционара.

Прича „Старица Изергиљ“ (1894) говори о храбром младом лепотану Данку који је ишчупао срце из груди ради спасења свог народа.

„Песма о соколу“ (1895) је прича о змији која се баца са литице за соколом и падајући не схвата зашто птице теже ка небу, јер сматра да је срећа управо у падању. Револуционари и омладина су били одушевљени овом песмом и сматрали да је њен утицај јачи од свих парола. Фраза „Ко је рођен да пузи, не може летети“ постала је афоризам. Чак је и Лењин писмо Максиму Горком овако почео: „Аутору Песме о соколу“, и у њему потврдио своју убеђеност да ће писац остати веран идејама револуције.

Стихови „Весник буре“ (1901) постала је права химна револуције. Албатрос је овде весник револуције која се ближи: „Нек силнија буде бура!“, виче он.

Међутим, када је видео како та „бура“ изгледа у стварности, Горки се разочарао у револуцију и дошао до закључка да је Октобарски преврат био преурањен и опасан експеримент. Хронику револуције 1917. и све њене ужасе он је касније описао у циклусу чланака „Неблаговремене мисли“.

Горки је 1921. године емигрирао у Европу, али се 1932-1933. вратио у Русију на позив совјетских власти. По повратку је подржао Стаљинову политику и приступио активном књижевничком рату. Много је описивао достигнућа совјетског уређења и ништа није говорио о репресијама и терору. Животни и стваралачки ставови Максима Горког пуни су контрадикторности и о њима се још увек води дискусија.

3. Михаил Булгаков. „Бела гарда“ („Белая гвардия“)

Булгаков никада није веровао у социјализам. Он је до краја живота био монархиста. Није прихватио револуцију, али није напустио земљу. Многа његова дела су била прожета одбојношћу према новој стварности, а њихово штампање је било забрањено.

Тешке и сложене утиске о смутном револуционарном добу Булгаков је изнео у свом првом роману „Бела гарда“ (1924), који је у великој мери аутобиографски. Аутор описује свој родни град Кијев захваћен Грађанским ратом 1918-1919. Јунаци романа су белогардејци из породице интелектуалаца. Они су били увучени у Револуцију и Грађански рат, али су се трудили да сачувају традиционални начин живота. Међутим, свет се око њих руши, пропада хришћанска култура и уништава се она интелектуална друштвена средина којој су припадали и јунаци, и сам аутор. Једино љубав може задржати тај свет који стоји на ивици провалије – љубав према народу, породици, рођеној кући и отаџбини.

4. Михаил Шолохов. „Тихи Дон“ („Тихий Дон“)

Шолохов је једини руски писац који је добио Нобелову награду за књижевност уз званично одобрење совјетских власти. Награђен је 1965. године за роман „Тихи Дон“ (1925-1940). То је својеврсни „Рат и мир“ двадесетог века.

Шолохов, који је одрастао међу козацима, описује трагичне последице Револуције и Грађанског рата које су осетили донски козаци у целини и свака породица понаособ, тј. сви који су се нашли у твом „жрвњу историје“. Главни јунак романа је козак Григориј Мелехов. Он је волео своје село и маштао о мирном животу и раду, али је био принуђен да оде у рат. Његово колебање између „белих“ и „црвених“, између једне и друге жене, одражава стање читавог народа.

Шолохов је подржао совјеску власт и веровао у „светлу будућност“, али када је нестала и последња нада да ће живот постати бољи он је заћутао, тј. престао да пише.

5. Борис Пастернак. „Доктор Живаго“

Пастернак је за роман „Доктор Живаго“ (1945-1955) добио Нобелову награду, али је његова књига у Совјетском Савезу 30 година била забрањена. На примеру главног јунака, лекара и песника Јурија Живага, Пастернак показује како се трансформисао сложени и контрадикторни однос руске интелигенције према револуцији.

Најпре је Живаго, као и многи, схватао величину промена које се дешавају: „Каква изванредна хирургија! Одстранити све старе смрдљиве чиреве“. Међутим, Живаго се затим разочарао видевши да те промене нису довеле до оне романтичне револуције коју је опевао Блок, него до крваве кланице у којој је уништена земља. Поред тога, он прекорева себе за првобитно „неопрезно одушевљавање“ новом влашћу, због кога сада, како му се чини, он испашта [као и читава интелигенција].

У време Грађанског рата Живаго се труди да буде по страни од оружаних дејстава, али када су га „црвени“ заробили, радио је за њих као лекар. Две године касније он бежи и од „црвених“ и од „белих“ и скрива се у напуштеној кући у шуми, где пише стихове и покушава да осмисли све догађаје.

Пастернак долази до закључка да је револуција трагедија за човечанство и насиље над животом, над природом и њеним природним законима.